suvi post….. jesmo li sigurni da znamo sve o fiziologiji coveka….

zaista neobicna ideja da covek moze da zivi ne samo bez hrane,  nego potpuno i bez vode….

kukanje je u Srbiji jedina radna navika…

 

 

 

 

 

Ljiljana Bralović (47)

– U trećem milenijumu gazimo blato do kolena, a kada sevene blic foto-aparata, nestane nam struje – ne mora ni da zagrmi. Nažalost, danas je tako u gotovo svim srpskim selima. Pa nije Draža za vreme rata bio gost baš u svakom selu u Srbiji – uz podsmeh kaže Ljiljana.

Odakle takav cinizam?

– Nije to nikakav cinizam. Od Drugog svetskog rata sistematski se radi na uništavanju srpskog sela. Radnika možeš da uceniš, da ga nateraš da misli i ono što ni u snu nije snio. Seljak je nezavisan, ima svoj posed, izvore prihoda, svoj stav. Naravno, kao takav nepodoban je vlastodršcu. Kome treba podanik koji misli? Pošto seljak nije hteo pod korbač, uzeli su mu decu. Od bogatog i nezavisnog seljaka napravili su siromašnog radnika, zavisnog po svakom osnovu. Danas smo bogata zemlja puna siromašnih građana. Otuđeni smo od boga, tradiciju preziremo, siromaštva se ne stidimo, kukanje nam je jedina radna navika.

U Srbiji kao da je sramota biti seljak? 

– Ispada da je tako. U Engleskoj ako nemaš zemlju u posedu 150 godina kroz kolena, ne možeš dobiti plemićku titulu! Samo Srbi ostave opanke u vrzini, obuju cipele i popljuju mesto iz kog su krenuli. Na prečac postanu varošani i kad god nekoga hoće da uvrede kažu mu – seljačino! Odakle nam toliki varošani? Jesu li vanzemaljci naselili Beograd? Sa kog evropejskog dvora su emigrirali intelektualci u naše varoši? Jesu li ti poslanici, doktori, generali, akademici baš svi rođeni u gradu? Ko je rodio Mišića, Stepu, Teslu?

Šta vas onda motiviše za život na selu?

– Pitaju me često kako to da živim na selu. Kreativna, nadarena, komunikativna… A ja im kažem da čovek može da živi i na goloj steni ako tu nađe sebe. Ljudi su na Meteorima sagradili manastire na golim stenama na visini od preko 500 metara i tu žive. Svaki kamen, svaka greda, sve je u rukama izneto uz kozju stazu. Čak i zemlja za vrt! Neko je tu u veri i usamljenosti našao sebe i smisao života. Zašto onda bežati iz plodnog i rodnog šumadijskog sela, bogom danog da se u njemu živi i uživa? Ja volim svaku travku, svako drvo i breg moga sela. Volim ljude, tradiciju, običaje. Volim nezavisnost koju samo seljak može da ima.

Znači, nije ni tako loše? 

– Jedno je sigurno: seljaci su mnogo opušteniji od varošana jer ne brinu o tri elementarne stvari – da će umreti od gladi, da će se smrznuti i da će ostati bez posla. Većina savremeno-civilizacijskih blagodeti, zamislite, stigla je i u selo. Većina domaćinstava ima telefon, internet, auto… Mladi (ako ih ima) idu na koncerte, utakmice i pojedine kulturne događaje. Na promociju mojih knjiga dođe pola sela, a u Beogradu, kada autor okupi sedam ljudi, sve novine objave da je književno veče bilo dobro posećeno. Sve moje komšije čitaju, poznaju istoriju i tradiciju. Imaju genetsku mudrost i pored prirodne selekcije, koja je neminovno oslabila intelektualni nivo srpskih seljaka. Školovali su se i odlazili najbolji i najinteligentniji. Ne znam kako su se posle modifikovali u intelektualne invalide – malograđane.

Napisala sedam knjiga
Ljiljana je počela da piše poeziju još u gimnaziji, ali je prvu knjigu pesama, „Ptice su stvorene da lete“, objavila 2000. Dve godine kasnije iz štampe je izašla i druga zbirka pesama pod imenom „Balada zaboravljenom“. Ova darovita pesnikinja objavila je još tri knjige pesama: „Daleki koreni“, „Oči koje me traže“ i „Čovek i zid“, zbirku dečjih drama pod nazivom „Nije luda luda“ i knjigu pripovedaka „Priče ispod ožiljka“. Predsednica je književnog društva „Zapis“ iz Gornjeg Milanovca i član Udruženja književnika Srbije. U svojim pesmama piše o krizi na selu, a nedavno je na „jutjubu“ postavila pesmu „Krik za Srbiju“, kao poslednje upozorenje Srbima da će uništenjem sela uništiti i sami sebe.

Zvanična politika obećava bolje dane?
– Doskora su obećavali samo pred izbore, a sada sve češće i bez njih. Shvatili valjda da još samo seljake mogu da lažu. Je l‘ da da lepo zvuči: regresi, povraćaji, donacije, podsticaji… Kupio bi čovek deset hektara i došao da prevrće ovu crnu i čemernu zemlju kada sluša ministre i savetnike! I mi seljaci zadovoljno trljamo ruke: pogledao bog i nas! Srećni smo sve dok ne odemo po te đavolje darove.

Hoćete da kažete da je u stvarnosti sve drugačije?

– Ma da, jer onda krene zabava: na ovo imaš pravo, ako uradiš ono, a ono nikako bez ovoga. Donesi otud ovde, pa sada ovo onde, e, za ovo si zakasnio, na ovo nisi ostvario pravo, ovo je namenjeno za velike… Svaki seljak bi morao da zaposli po jednog pravnika i jednog ekonomistu, pa da možda i iskamči od države ono što mu je zakon velikodušno ponudio.

O svojoj deci
Anka završava veterinu, voli selo i verujem da bi rado živela okružena životinjama i prirodom. Milan je umetnička duša, studira grafički dizajn, posao koji može da radi gde god poželi. Ja ih ne uslovljavam i ne ograničavam. Želim da se razlivade na onu stranu gde ih srce vodi. Želim da budu srećni, ali ne po mojim merilima sreće, već po svojim.

Ne beži od sela i korena! Ljiljana Bralović (47)

Gde grešimo?

– Boli me kad vidim da moj narod pati, a pati, to je evidentno. Pati daleko više nego što za to ima stvarne razloge. Mediji nam nameću dobar deo patnje jer nam nameću i dobar deo potreba. Bombarduju nas informacijama o bogatim, nezasitim, večno gladnim materijalnog i ekskluzivnog. Onda i mi patimo što nismo kupili najskuplji „mercedes“, nismo letovali na Majorci, nemamo markirane krpe… A niko da se požali na malo lepih reči, nežnosti, ljubavi i umetnosti. Kako da se žali običan smrtnik kada za tim ne vape ni naši ideali: folk zvezde, sterlete, modne ikone. Konformitet je ispred duševnog blagostanja, te smo nesrećniji od nesrećnih.

Ima li nade za Srbiju?

– Verujem da ni prorok Jeremija to ne bi znao. Kad ovi naši političari sve isprobaju, možda i shvate da ova naša lepa, rodna i blagorodna Srbija može da živi jedino od poljoprivrede i možda malo od turizma. Kada se donesu pravi, pojednostavljeni zakoni i počne njihova primena, kada seljak ne bude više građanin drugog reda, kada se budu znale cene, način otkupa i plasmana proizvoda, možda će nam svima biti bolje. Kada će to biti, ne znam. Hoće li? Mora. Inače ćemo nestati.

svi u selo

svetska imperija pokusava da nas kazni gladovanjem….

bolje da sto pre naucimo gajiti sopstvenu hranu….

grozote iz megamarketa….

SALATA OSVEŽENA U IDEJINOJ KOFI U KOJOJ SE PERE DŽOGER IZ WC-A KAO POVOD

1. Tatjana

   07/05/2013 u 12:49

   ma nije ti to nista cudno i ja sam radila u kozumu u sarajevu i tamo se svasta radi između ostalog odes da peres wc a ond ti dođe neko za put i ladno mu dodas hjeb ko da na rukama imas zlato a ne prljavstinu iz wc(oskudica rukavica na delikatesu) ma svasta od mesa na podu u komori pa nadalje…Nadam se da ces uspjeti istjerati svoje al cisto sumnjam.

   ODGOVORI
2. xxx

   07/05/2013 u 15:19

   ne mogu da vjerujem sta se sve desava,pa ljudi moji to je strasno a niko ne reagira kao da je uredu sve to,nije ni cudo sto sve vise ljudi obolijeva kad skontamo sta se sve radi po tim marketima fuj.

   Ovo je samo par komentara na priču o tome kakva hrana nam se prodaje, nad kojom sam se zgrozila. Salata koja se osvežava u WC-u u IDEJI, u kofi koja se koristi za pranje džogera kojim se brišu fekalije … I odnos naših zvaničnih organa koji bi MORALI  da reaguju. A ćute.

        Šta se to dešava  sa nama, pa smo oguglali na sve, pa čak i na informacije o tome kako nas truju ne samo  sredstvima za zaštitu i povećanje prinosa biljaka i stoke, već i dodatnim zagadjivanjem tih namirnica u trgovačkim lancima ?

        Šta je sa svim tim silnim udruženjima potrošača, koja su, kao nevladine organizacije, glasna samo onda kada valja prikupljati nekakve poene potrebne za konkurisanje za malo raspoložive crkavice kojom se finansiraju njihovi čelnici?

        Odavno smo digli ruke i od mnogo važnijih pitanja, svesni toga da su nam svi aduti izbijeni iz njih  i da smo svedeni na zamorčiće koji, ne svojom voljom, učestvuju u eksperimentu nazvanom – taman ga naučih da ne jede, a on crče. Ovo opravdanje, ma koliko izgledalo smisleno za ne-prilike u kojima  živimo i koje se svode na koletivnu tragediju nepoznatog roka trajanja, zapravo je totalno besmisleno, pogotovo za sve one koji se nadaju i planiraju da prežive.

        Jer, da bi se preživelo, mora se stati na put svim vidovima trovanja stanovništva, počevši od toliko već izvikane GMO hrane koja ozbiljno kuca na naše granice, koje je delimično več preskočila, preko svih pomenutih pesticida, fungicida i inih otrova, pa sve do načina čuvanja, održavanja i prerade tih namirnica, slične opisanom u linkovanom tekstu.

        Koliko puta ste reagovali kada zateknete prodavačicu u dragstoru koja pohita da vam da hleb, rukama prethodno zauzetnim metlom i djubravnikom?

        Koliko puta ste okrenuli ledja i izašli iz pekare u kojoj vam kasirka pakuje neopranom rukom dodirnutu kiflu?

        Koliko sladoleda ste pojeli iz korneta koji je prodavačica držala u rukama kojima uzima i novac?

        Koliko puta vam je mesar mleo meso a da prethodno nije oprao ruke, takodje zaprljane novčanicama?

        . . .

       A ovo je samo mali deo onoga što vidomo!

        Činjenica je da mnogi prodavci, i u radnjama i na pijaci, ne peru ruke. Čak ni posle upotrebe WC-a.

        Činjenica je da se prilkom istovarivanje hleba, gajbe vuku po asfaltu, prašini i blatu.

        Činjenica je da se u kafanama, mnogim, izuzetno malo vodi računa o higijeni ( sećate se primera iz Paklene kuhinje? Mislite da toga nema više?)

        Iluzorno je očekivati, u uslovima u kojima živimo, da nas  zaštiti država. I ona sama jedva da ima snage za borbu da preživi.

        Neki su odavno to shvatili, pa počeli sami da uzgajaju nešto od hrane, makar za svakodnevnu upotrebu, ako ne i za zimnicu.

        Lane je postao popularan vid organizovanja kupovine grupe ljudi kod zajedničkog dobavljača. Onog, ko tu hranu i proizvodi. Pričalo se o tome, pa se stalo.

        A, ako već ne umemo ili nećemo da se organizujemo i kolektivnim bojkotom kažnjavamo sve one koji nas vidljivo truju i svojom nepažnjom ili namerno zagadjuju hranu koju nam prodaju, zašto onda organizovanije ne pristupimo planiranoj kupovini direktno od proizvodjača?  I tako, eliminišemo i preprodavce i dodatno zagadjivanje hrane .

       

– See more at: http://negoslava.blogspot.com/2013/05/salata-osvesena-u-idejinoj-kofi-u-kojoj.html#sthash.a91ivDuI.dpuf

Na rubu znanosti…. o lecenju raka…

oslobadjanje od toksina,  zdrava ishrana,  promena „energije“… promena nacina zivota,  vizualizacije,

alternativna basta….

ko nema zemlju, evo zanimljive ideje za gajenje makar osnovnih zacina ili drugih sitnih potrepstina cak i na vrlo malo mesta….

volja cini cuda !

svako treba da preuzme odgovornost za svoje zdravlje i sam dođe do toga koji način ishrane mu najviše odgovara….

cudno, ovih dana sam dosla do slicnog zakljucka, ali ona je to daleko bolje obrazlozila….

 

Malo je stvari koje mogu da izazovu takvu nelagodnost kao što je suočenje sa nekom ličnom zabludom koja je opstajala godinama, a da toga nismo bili svesni. Neko je rekao: kada pošten čovek shvati da je u zabludi ili će prestati da bude u zabludi, ili će prestati da bude pošten. Bez namere da se ulazi u razne interpretacije poštenja, ovde će se razmatrati ono elementarno – poštenje prema sebi koje ozbiljno može biti poljuljano ako nismo spremni da zabludu priznamo. Prvo sebi, naravno, a onda i drugima ako za tim postoji potreba.

Koliko to nije lako, shvatila sam iz ličnog primera. U svojim počecima kada sam tek uplovljavala u svet ishrane bila sam uverena da je najbolji put put vegetarijanske ishrane, a kao najbolju moguću opciju do koje čovek može doseći smatrala sam presnu hranu. Sa tim stavom sam krenula pre skoro dve decenije smatrajući da je potrebno vreme da i sama dođem do te tačke. Iako sam imala kratak dvogodišnji vegetarijanski period, nekako mi nije polazilo za rukom da taj cilj dostignem. Ali zato sam, najčešće u apoteci pomno slušala iskustva drugih ljudi, satima čitala iskustva po forumima sve jače ubeđujući sebe da je to pravi put. Stoga je sticanje zvaničnog obrazovanja bilo propraćeno sumnjom da ću tamo dobiti baš ono što tražim, ali to me ipak nije omelo u nameri da ga steknem. Međutim, kada sam radila svoj diplomski rad, dogodilo se nešto neočekivano. Tema rada bila je: “Specifičnosti i karakteristike ishrane zasnovane na religioznim uverenjima“. Ovu temu sam izabrala jer mi je duhovnost oduvek bliska, a ishrana je uvek imala važno mesto u raznim religijama. Stoga sam odlučila da anketiram tri velike grupe, pripadnike Pravoslavne i Adventističke crkve u Beogradu, te pripadnike Islama u Novom Pazaru i da uočim da li postoji veza između načina na koji se hrane i njihovog zdravlja. Svaka od ove tri grupe ima svoje specifičnosti: pravoslavni vernici post, adventisti su poznati po tome da vode računa o ishrani i načinu života – ne jedu svinjetinu, mnogi među njima (smatra se oko 50%) su vegetarijanci. Pripadnici islamske veroispovesti imaju jasno određene propise koji se odnose na hranu i piće i Ramazanski post. Napravila sam upitnike koji su uz pomoć mojih prijatelja bili distribuirani i ispunjeni, a rezultati su bili iznenađujući. Naime, očekivala sam da će adventisti biti najzdraviji, međutim ispostavilo se da je najzdravija bila populacija koja je anketu popunjavala u Novom Pazaru, među pripadnicima Islama, pri čemu je ta grupa imala ubedljivo najveće učešće mesa u svakodnevnoj ishrani u odnosu na ostale dve grupe . Uz ogradu da ovde ima i nekih drugih važnih faktora koji učestvuju osim ishrane, a samo istraživanje je urađeno u skladu sa mogućnostima koje su mi bile na raspolaganju, ipak je ostala činjenica da su najzdraviji ljudi bili tamo gde se jede najviše mesa, a to se nikako nije uklapalo u moj sistem verovanja. Tu su polako stvari počele da se mute i sve mi je manje bilo jasno o čemu se zapravo radi.

Ali kako to već biva u životu, zora stiže posle najtamnijeg mraka. Kada se pojavi argument koji je u suprotnosti ili neslaganju sa onim u šta se veruje, tada je vreme da se verovanje preispita. Um je zaista poput padobrana – funkcioniše samo kad je otvoren. Tako sam krenula da istražujem i mogućnost da postoje i drugi načini ishrane koji su isto tako dobri. A onda je polako sve počelo da se bistri, kao mlado vino kada dobro odleži. Ne postoji način ishrane koji će svima odgovarati. I zato će neko da reši svoje zdravstvene probleme sa presnom hranom ili makrobiotikom, a neko se osećati sjajno na LCHF. Dalje istraživanje odvelo me do knjiga koje su pisali ljudi čiji glas teško može da se čuje od buke postojeće dogme. I ispostavilo se da su za današnje katastrofalno stanje sa bolestima koje su vezi sa ishranom, pre svega gojaznosti i metaboličkog sindroma u velikoj meri odgovorni ugljeni hidrati kojih ima previše u ishrani (shodno preporukama), a da su masti, posebno zasićene, nepravedno optužene.

U zaključku to bi značilo:

– Potpuno je besmisleno preporučivati jedan način ishrane kao jedini dobar.

– Činjenica je da je u ishrani savremenog čoveka previše prerađene hrane, a posebno  prerađenih žitarica. Osim toga i one koje nisu prerađene, a masovno se proizvode, daleko su od onih autohtonih sorti koje su se nekada koristile. U zbiru, sve one su pune skroba, a skrob vrlo brzo završi kao glukoza u krvi što inicira proizvodnju insulina. A sve dok je nivo insulina u krvi visok, onemogućen je proces razgradnje masti što je od elementarnog značaja za sve one koji uporno pokušavaju da skinu kilograme, ali ne znaju zašto im to ne polazi za rukom, što je samo jedan od problema.

– Treba jesti što prirodniju hranu o kom god načinu ishrane da se radi. Svaki proizvodni proces tokom prerade hrane menja strukturu namirnice, pri čemu se koristi sila raznih dodataka kako bi proizvod imao što duži rok trajanja na polici. To je težak posao za naš organizam koji treba da se nosi sa nečim što je daleko od onog što on prepoznaje kao prirodnu hranu.

I vrlo važna stvar: svako treba da preuzme odgovornost za svoje zdravlje i sam dođe do toga koji način ishrane mu najviše odgovara. To je ona hrana posle koje se osećamo dobro, puni energije, jasnih misli, a ne ona koja nas uspavljuje, izaziva nadutost, osećaj težine i još mnoštvo simptoma koje tokom godina i prestanemo da zapažamo jer smo već toliko navikli na njihovo prisustvo. Posao nije lak, ali je moguć za sve one kojima je stalo do toga da učine nešto dobro za sebe. A prva stepenica od koje treba krenuti jeste naučiti osluškivati šta nam to naš organizam govori. Ovo je važno ne samo kada govorimo o ishrani, već i o zdravlju uopšte. Zdravlje ćemo mnogo bolje sačuvati ako na vreme naučimo da prepoznajemo signale koje nam telo šalje.

zdrava ishrana

prehrambena nezavisnost….

jeste da sam o ovome vec izvestavala, ali nije zgoreg ponoviti:

nema potrebe za pesticidima, genetskim modifikovanjem biljaka, vestackim djubrivom….

Руски модел малих башта – решење за исхрану света

У америчким листовима „TheBovine“ и „ProLiberty“ са дивљењем пише о растућем тренду у Русији, гајењу хране у сопственом дворишту које држава још и стимулише.

„ Замислите да живите у земљи где не само да је нормално да себи уредите своју сопствену парцелу без пореза и мешања државе, већ да сте још и стимулисани да на тај начин унапредите како сопствену самосталност тако и снажно и здраво друштво. Замислите сада још да у тој земљи и ваши суседи такође имају своју парцелу и то у оквиру мреже нецентрализованих, економски одрживих, независних „еко села“ који производе више него довољно намирница да исхране целу земљу.“

С обзиром на индустријализовану масовну продукцију уз помоћ хемије и генетског инжењеринга то звучи као утопија , али земља која је описана је Русија у нашем времену. Како се показало модел данашње руске пољопривреде цвета кроз милионе малих имања у породичном власништву, који су вођени по принципима органске пољопривреде. Највећи део намирница које се троше у земљи произведен је на тај начин.
За разлику од индустрјализоване пољопривреде, огромног система зависног од хемикалија који преовладава, систем који заправо и није систем ради преко људи и за људе. Захваљујући владиној политици која стимулише самостална сеоска породична имања, а не похлепу хемијских концерна, може и хоће већина људи на приватним парцелама својих дача да гаји сопствене животне намирнице.
„ У основи руски баштовани демонстрирају да баште могу исхранити свет- није потребан генетски инжењеринг, никаква индустријска пољопривредна предузећа ни техничке новотарије да би били сигурни да ће свако имати довољно да једе.“ пише Леонид Шарашкин издавач издања „Звонећи кедри Русије“, у коме је објашњена историја овог пројекта, где човек поново долази у контакт са земљом и природом.

„Звонећи кедри Русије“ или књиге о Анастасији, усамљеници из Сибирске тајге је збирка од десет књига Владимира Мегреа, које су имале снажан одјек у целом свету и покренуле велики процес у људским срцима који води до повратка мајци земљи и истинским вредностима достојним човека као врхунца творевине.
Ове књиге у којима прелепа усамљеница из Сибира, са љубављу и лакоћом поново поставља човека на своје место у природи, у љубави и складу са целом творевином, су више него било шта друго до сада навеле милионе људи да начине промену у животу, корак близе ка исконском човеку, морални препород.
Велики број насеља већ постоји по једноставним и смисленим принципима које је Владимир Мегре пренео у књигама.
„1999. је у Русији направљено отприлике 35 милиона малих породичних парцела, око 105 милиона људи близу 70% становника. Тамо се производи отприлике половина потрошеног млека, 60% меса, 87% воћа, 77% поврћа и 92% кромпира. Другим речима: просечан грађанин према томе моделу гаји сопствену храну и да снабдева породицу и окружење, а да га нико не притиска порезима и не зависи од хемијске, индустрије ђубрива итд.“
Период вегетације у Русији траје свега 110 дана, у другим крајевима могло би бити далеко више плодова, али травњаци око кућа су дупло већи од повртњака у Русији, а да ником не користе.
Модел кућног врта је у Русији толико успешан, да принос износи половину укупне пољопривредне продукције земље, а цифра се повећава пошто се све више људи приључује покрету еколошких села.

ekologizacija

ko ovde ne poludi – taj nije normalan….

iliti – pita Negoslava: DA LI SU NAM STVARNO BACALI PSIHOGENE OTROVE ILI SMO PRIRODNO POBRLJAVILI …
Slagala sam samu sebe da to, što mi je neizostavno potrebno,  može da se nabavi jedino na drugom kraju grada, pa sam sama, jer tako najefikasnije pešačim, krenula peške, u cilju da dijeti dodam terača više u nastojanju da se uljudim, mislim, dovedem u red… ma, da skinem neko kilo.
Sretnem, posle desetak minuta brzog hodanja, jednu priju (tako se kod nas kaže kad je neko vaš oženjen ili udat-a za nekoga iz njene familije), pa korak usaglasim s njenom sporošću, kako bi se ispričale do mesta gde nam se putevi razilaze. Prelazi, ispred nas, žena koja bi trebalo da je u žurbi, mislim, ako se već potrudila da nas, ubrzanim korakom, predje, pa  naglo uspori.Taman toliko da se gotovo sapletem o nju, šutnuvši je nehotice u patiku. Zašto neko požuri da te pretekne, pa se onda parkira na pola koraka ispred tebe, nemerno ili slučajno provocirajući incident bliskog susreta, pitam priju, i samu začudjenu drskošću osobe ispred nas.

FLEŠ – dva minuta pre susreta sa prijom, bila sam svedok ove situacije: mlada žena zaustavlja vozilo na PEŠAČKOM PRELAZU, s desne strane prometne ulice kojom se kreće u špicu, da bi iz njega izašla druga osoba. Pri pokušaju da krene, shvata da nije ostavila dovoljno prostora koji bi omogućio da samo malo skrene levo i nastavi, pa polazi malo u rikverc, pri čemu se vidi da je nevešta i da je, ili tek nedavno položila ili nije dugo vozila, ali u oba slučaja kupila dozvolu.Pa krene napred, pri čemu se penje na trotoar, umalo ne udarivši u metalni stub. Nisam sačekala rasplet njenog ne-snalaženja na pešačkom prelazu, na kojem se nepropisno i neinteligentno zaustavila, ali pretpostavljam da se debelo pomučila, budući da me je prestigla tek kada sam srela priju.

Prepričam priji ovu situaciju, nadovezujući se na onu kojoj se žuri toliko da usporava korak da bi se prestignuti sapleo o nju, pitajući i sebe i nju, šta je ovo sa narodom, koji više ne zna ni da pešači, kamo li da vozi.

– Nije imao ko da ih nauči, odgovara ko iz topa – roditelji, u stalnoj trci za egzistencijom, kad mrtvi umorni i nasekirani dodju kući, jedva čekaju da pozavrše i kućne poslove, pa da polegaju. Dolazi mi prvače u ordinaciju, pitam ga kako se zove, ono mi daje nadimak. Pitam za ime mame, tate, za adresu, ne zna. Đžaba ono ima kompjuter, eeeeeeeeeeeeeej, nikada mi se to nije desilo do sada, pošlo dete u školu i ne zna da kaže svoje ime i prezime. Ali, kad malo razmislim, škola je u naselju u kojem mahom žive radnici propalih preduzeća. Koji jure da neki dinar donesu u kuću. Koji od briga ne znaju šta će, a pri tome ni mnogi od njih ne mogu baš da se pohvale obrazovanjem i vaspitanjem.

FLEŠ- pre neku godinu, priča mi prijateljica, takodje stomatolog, devojčica koja ide u osmi razred, pljunula je na pod kada joj je rekla – ispljuni.

– Ja sve mislim da su nam, uz sve ostalo, tokom bombardovanja bacali i psihogene otrove i da se i sada osećaju te posledice, da pešaci ne znaju da vode računa o tome ko im dolazi u susret, da iz sporedne ulice ne smeju da naleću na pešake koji idu glavnom ulicom,da se ulica prelazi na pešačkom prelazu a ne gde ti se ćefne, pa i kada prelaziš tuda ne okrećeš ledja, nego gledaš ko dolazi iz trake koju ukoso prelaziš,  kažem.

– Moguće, ali vidiš, i da nije toga, sve oko nas je zatrovano ozračeno, nezdravo… Pa kada se tome doda i evidentno siromaštvo, kud ćeš gore. Roditelji nemaju vremena da vaspitavaju decu, škola se time odavno već ne bavi, vesti prepune zločina i prljavštine.Ja više i ne smem deci da kažem, jedite najmanje jednu jabuku dnevno, jer i da nisu skupe, jabuke su toliko prskane da više i nisu za preporuku. A taman posla da preporučim meso, kada znam koliko porodica nema para za parče mesa dnevno, niti za pola litra mleka… I kako, onda, od deteta, tako loše hranjenog, što mu smanjuje i intelektualne kapacitete,  i tako vaspitavanog, očekivati da zna kako se treba ponašati, kako se ide ulicom i kako se poštuju ostali pešaci? I kako od roditelja koji od jutra do mraka misle samo o tome kako da prehrane porodicu i plate računa, očekivati da se i svojom decom bave?

FLEŠ – letos, u rodnom selu, gledam neobradjene njive, zarasle u trnje. Otac mi pokazuje gde su nekada rasle lubenice, priča kako se mukotrpno želo, ručno, gde su stajale vršalice koje vršu žito, gde su me kao bebu u gunj pokojnog komšije uvijali, pomodrelu od hladnoće,  dok je majka vodila krave koje su vukle plug, tokom oranja… Ono malo obradjenih njiva, više rade retki vredni ljudi u selu, koji su ih uzeli u najam za male pare. Od starih, bolesnih ili nemoćnih  roditelja one dece koja po gradovima žive u iznajmljenim stanovima, bez posla i u dugovima. A kada dodju da pokupe ponešto od roditeljske muke, vreme provode pecajući u skoro presušenoj reci ili u debelom ladu. I da, stalno ponavljam ono svoje – 80 odsto kuća u mom selu nema zasadjenu šljivu! A tu su vekovima.

– Ti, nezaposleni, o kojima pričaš, imaju roditeljske kuće i zapuštena imanja na selu. Mogu makar hranu da sami proizvedu, kažem.

– Neće. Radije će gladovati u gradu, nego da se vrate na selo, u kojem mogu da proizvedu hranu, i to onu zdravu, ne ovaj otrov koji jedemo ovde. Kad nekome kažeš nešto u tom smislu, ko da si mu krunu s glave skinuo. Ni vikendom neće da odu, da pomognu roditeljima, kamo li da se vrate- odgovara prija.

Nisam znala šta da kažem. Ne znam ni sada. Časna reč.

A onda, sinoć nadjem ovo na Fejsbuku

– See more at: http://negoslava.blogspot.com/2013/10/da-li-su-nam-stvarno-bacali-psihogene.html#sthash.bCd0ygC3.dpuf

u 167 zemalja sveta nije dozvoljen ni uzgoj, ni uvoz ni promet proizvoda koje sadrze gmo …

Миладин Шеварлић (Фото: Јутјуб)

У 167 земаља у свету није дозвољен ни узгој, ни увоз, ни промет производа од ГМО, а нас приморавају

 

 Београд – Уколико се буде мењао Закон о Генетски модификованим организмима (ГМО), он треба да ступи на снагу тек даном пуноправног чланства Србије у Европкој унији, изјавио је у Суботици председник Друштва аграрних економиста Србије Миладин Шеварлић.

„„Мислим да је недопустиво да ми стало чинимо уступке на штету наших пољопривредника, а да још немамо ни приступ предприступним фондовима Европске уније. По томе смо једина земља која је у процесу придруживања, а да нема приступ средствима ЕУ за пољопривреду и рурални развој“”, рекао је Шеварлић. Он је поновио да нови закон који би значио и отварање граница Србије за ГМО храну, не треба да ступи на снагу пре нашег пуноправног чланства у ЕУ.

Он је новинарима пред почетак форума „Храна за Европу“ рекао да ће у случају омогућавања увоза и промета производа од ГМО наши произвођачи хране добити нелојалну конкуренцију на основу „неупоредиво већих субвенција” које имају инострани произвођачи.

Шеварлић је подсетио да у 167 земаља у свету уопште није дозвољен ни узгој, ни увоз, ни промет производа од ГМО, и да бројна истраживања указују негативне ефекте конзумирања ових производа.

Он додаје да ће „све оно што задеси биљке и животиње задесити и људе који су на врху ланца исхране”.

„Сетимо се само болести „лудих крава” и стотине пестицида и свих других индустријских инпута, као што су адитиви, вештачке боје, вештачке ароме, хормони раста и све остало, за шта су нам, такође, стручњаци из науке и маркетиншки пропагатори мултинационалних компанија говорили да су здравствено безбедни, а погледајте колико је тих производа у последњих 40 година искључено из процеса коришћења – неупоредиво више у ЕУ, него код нас“, рекао је Шеварлић.

Министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Драган Гламочић је, пре него што је отворио Трећи пољопривредни форум „Храна за Европу“, новинарима изјавио да постојећи Закон о ГМО није добар и да треба да буде измењен без обзира на то што то траже ЕУ и Светска трговинска организација као услов за чланство у њима.

На панел дискусијама форума, осим услова ЕУ да Србија отвори границу за ГМО храну, биће разматране аграрна стратегија и повлашћени увоз дувана из Хрватске.

На Форуму учествују водећи стручњаци из ових области, бивши министри пољопривреде, као и генерални директори и менаџери водећих пољопривредних, прехрамбених компанија и задруга, трговинских ланаца, банака, осигуравајућих кућа.

Vaseljenska tv