Nedodjija

blog o alternativama…

ko ovde ne poludi – taj nije normalan….

4 коментара

iliti – pita Negoslava: DA LI SU NAM STVARNO BACALI PSIHOGENE OTROVE ILI SMO PRIRODNO POBRLJAVILI …
Slagala sam samu sebe da to, što mi je neizostavno potrebno,  može da se nabavi jedino na drugom kraju grada, pa sam sama, jer tako najefikasnije pešačim, krenula peške, u cilju da dijeti dodam terača više u nastojanju da se uljudim, mislim, dovedem u red… ma, da skinem neko kilo.
Sretnem, posle desetak minuta brzog hodanja, jednu priju (tako se kod nas kaže kad je neko vaš oženjen ili udat-a za nekoga iz njene familije), pa korak usaglasim s njenom sporošću, kako bi se ispričale do mesta gde nam se putevi razilaze. Prelazi, ispred nas, žena koja bi trebalo da je u žurbi, mislim, ako se već potrudila da nas, ubrzanim korakom, predje, pa  naglo uspori.Taman toliko da se gotovo sapletem o nju, šutnuvši je nehotice u patiku. Zašto neko požuri da te pretekne, pa se onda parkira na pola koraka ispred tebe, nemerno ili slučajno provocirajući incident bliskog susreta, pitam priju, i samu začudjenu drskošću osobe ispred nas.

FLEŠ – dva minuta pre susreta sa prijom, bila sam svedok ove situacije: mlada žena zaustavlja vozilo na PEŠAČKOM PRELAZU, s desne strane prometne ulice kojom se kreće u špicu, da bi iz njega izašla druga osoba. Pri pokušaju da krene, shvata da nije ostavila dovoljno prostora koji bi omogućio da samo malo skrene levo i nastavi, pa polazi malo u rikverc, pri čemu se vidi da je nevešta i da je, ili tek nedavno položila ili nije dugo vozila, ali u oba slučaja kupila dozvolu.Pa krene napred, pri čemu se penje na trotoar, umalo ne udarivši u metalni stub. Nisam sačekala rasplet njenog ne-snalaženja na pešačkom prelazu, na kojem se nepropisno i neinteligentno zaustavila, ali pretpostavljam da se debelo pomučila, budući da me je prestigla tek kada sam srela priju.

Prepričam priji ovu situaciju, nadovezujući se na onu kojoj se žuri toliko da usporava korak da bi se prestignuti sapleo o nju, pitajući i sebe i nju, šta je ovo sa narodom, koji više ne zna ni da pešači, kamo li da vozi.

– Nije imao ko da ih nauči, odgovara ko iz topa – roditelji, u stalnoj trci za egzistencijom, kad mrtvi umorni i nasekirani dodju kući, jedva čekaju da pozavrše i kućne poslove, pa da polegaju. Dolazi mi prvače u ordinaciju, pitam ga kako se zove, ono mi daje nadimak. Pitam za ime mame, tate, za adresu, ne zna. Đžaba ono ima kompjuter, eeeeeeeeeeeeeej, nikada mi se to nije desilo do sada, pošlo dete u školu i ne zna da kaže svoje ime i prezime. Ali, kad malo razmislim, škola je u naselju u kojem mahom žive radnici propalih preduzeća. Koji jure da neki dinar donesu u kuću. Koji od briga ne znaju šta će, a pri tome ni mnogi od njih ne mogu baš da se pohvale obrazovanjem i vaspitanjem.

FLEŠ- pre neku godinu, priča mi prijateljica, takodje stomatolog, devojčica koja ide u osmi razred, pljunula je na pod kada joj je rekla – ispljuni.

– Ja sve mislim da su nam, uz sve ostalo, tokom bombardovanja bacali i psihogene otrove i da se i sada osećaju te posledice, da pešaci ne znaju da vode računa o tome ko im dolazi u susret, da iz sporedne ulice ne smeju da naleću na pešake koji idu glavnom ulicom,da se ulica prelazi na pešačkom prelazu a ne gde ti se ćefne, pa i kada prelaziš tuda ne okrećeš ledja, nego gledaš ko dolazi iz trake koju ukoso prelaziš,  kažem.

– Moguće, ali vidiš, i da nije toga, sve oko nas je zatrovano ozračeno, nezdravo… Pa kada se tome doda i evidentno siromaštvo, kud ćeš gore. Roditelji nemaju vremena da vaspitavaju decu, škola se time odavno već ne bavi, vesti prepune zločina i prljavštine.Ja više i ne smem deci da kažem, jedite najmanje jednu jabuku dnevno, jer i da nisu skupe, jabuke su toliko prskane da više i nisu za preporuku. A taman posla da preporučim meso, kada znam koliko porodica nema para za parče mesa dnevno, niti za pola litra mleka… I kako, onda, od deteta, tako loše hranjenog, što mu smanjuje i intelektualne kapacitete,  i tako vaspitavanog, očekivati da zna kako se treba ponašati, kako se ide ulicom i kako se poštuju ostali pešaci? I kako od roditelja koji od jutra do mraka misle samo o tome kako da prehrane porodicu i plate računa, očekivati da se i svojom decom bave?

FLEŠ – letos, u rodnom selu, gledam neobradjene njive, zarasle u trnje. Otac mi pokazuje gde su nekada rasle lubenice, priča kako se mukotrpno želo, ručno, gde su stajale vršalice koje vršu žito, gde su me kao bebu u gunj pokojnog komšije uvijali, pomodrelu od hladnoće,  dok je majka vodila krave koje su vukle plug, tokom oranja… Ono malo obradjenih njiva, više rade retki vredni ljudi u selu, koji su ih uzeli u najam za male pare. Od starih, bolesnih ili nemoćnih  roditelja one dece koja po gradovima žive u iznajmljenim stanovima, bez posla i u dugovima. A kada dodju da pokupe ponešto od roditeljske muke, vreme provode pecajući u skoro presušenoj reci ili u debelom ladu. I da, stalno ponavljam ono svoje – 80 odsto kuća u mom selu nema zasadjenu šljivu! A tu su vekovima.

– Ti, nezaposleni, o kojima pričaš, imaju roditeljske kuće i zapuštena imanja na selu. Mogu makar hranu da sami proizvedu, kažem.

– Neće. Radije će gladovati u gradu, nego da se vrate na selo, u kojem mogu da proizvedu hranu, i to onu zdravu, ne ovaj otrov koji jedemo ovde. Kad nekome kažeš nešto u tom smislu, ko da si mu krunu s glave skinuo. Ni vikendom neće da odu, da pomognu roditeljima, kamo li da se vrate- odgovara prija.

Nisam znala šta da kažem. Ne znam ni sada. Časna reč.

A onda, sinoć nadjem ovo na Fejsbuku

– See more at: http://negoslava.blogspot.com/2013/10/da-li-su-nam-stvarno-bacali-psihogene.html#sthash.bCd0ygC3.dpuf

Advertisements

Аутор: nedodjija

blog o zivotnim alternativama...

4 thoughts on “ko ovde ne poludi – taj nije normalan….

  1. hvala, ovo i jeste jedan od onih tekstova koji ukazuju na…. na šta ukazuju i koje bi trebalo, iz razloga poznatih svima nama, da vidi što više ljudi

  2. Dugo je migracija bila iz sela u grad, dolazi vreme za obratni pravac.
    Pozdrav 🙂

    • dobro mi dosla MM !
      da, doslo je vreme da se vise nego ikad unapredi selo, da ljudi mogu da proizvode i uzivaju, ali ne pod teskim uslovima, nego da se putna mreza izgradi sve neophodno u sela dovede da se moze udobno i kreativno ziveti na cistom vazduhu….

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s