Nedodjija

blog o alternativama…


6 коментара

Nikola Borovcanin: Bajka o Casti…

od dece treba uciti:

Бајка о Части

 

 У нека давна времена живеше људи бистрог ума и племените душе. Лутали годинама по различитим крајевима тражећи место за свој дом. Кад дођоше до Велике Реке, решише да ту и остану. Подигоше своје куће, направише своје село, и израдише велико, бројно и здраво потомство. Изабраше себи и краља по имену Разум. Добише и веру, језик и писмо. И тако настаде народ. Беше надалеко познат по својој честитости и мудрости.

 

 Време је пролазило. Живот им беше богат. Али све што је добро, привуче и завидне људе. Из врло удаљених крајева, где су владале неслога и мржња, а краљица им била Завист, кренуше да нападају овај народ. Рушили су им куће, отимали децу, палили књиге …

 

 Но, народ беше храбар и неустрашив. Зато Завист реши да убије Разум. Тако и би. Народ оста без краља те одлучи да власт припадне његовој жени. Она се звала Част. Имала је кћерку Слободу и сина Живот. И уместо да без разума народ пропадне, они су са Части постали још јачи. Част је владала поштено и достојанствено. Била је скромна, искрена и праведна. Кћерка јој је у свему помагала. Слобода је била најлепша девојка на свету и вољена у народу.

 

 Завист, већ бесна, покуша да убије и Част, али без успеха. Затим покуша да отме Слободу, али је и она била неухватљива. Народ их је добро чувао, баш као што се чува највећи завет предака. Но, Завист није мировала. Тражила је пут до зла. Тако наговори Живот да се одрекне мајке и сестре добијајући за узврат обећање – вечну славу и власт. Живот је поверовао. На превару затвори Част и Слободу у кутију заборава. Постаде краљ. Народ се уплаши новог краља јер Живот без Части и Слободе је Живот са страхом. Тада су истина и нада далеко, а туга и зло прве комшије. Завист је имала кћерку Лаж која се по наговору мајке уда за краља. Уз њу Живот постаде још суровији, а народ несрећнији. Живот и Лаж добише кћерку Превару и сина Заборава.

 

Дођоше још црњи дани. Народ је пропадао сваким даном све више. Од разумног, часног и слободног, остаде само преварени народ. И – заборављен.

 

 Не прође много, а Завист одлучи да оде одатле јер више није имала на чему да им завиди. Са њом одоше и кћерка Лаж и унука Превара јер им је, овакав какав је, Живот досадио. Кад је краљ остао сам, са сином Заборавом, осети неизмерну тугу и покајање за оно што је учинио свом народу, те паде у постељу. Син се сажали над својим оцем те одлучи да нађе кутију заборава. Није је било тешко наћи.

 Била је на путу, заборављена. Обрадовао се, али ју је узалуд покушавао да отвори. Седео је тужан данима поред очеве постеље надајући се да ће неким чудом оздравити.

 Једног дана виде га мали дечак златне косе и упита га:

 

 „Познајеш ли ти Част и Слободу?“

 

 „Не, ја сам се родио после њих,“ одговори Заборав, „али их познаје мој отац Живот.“

 

 „Слушај ме добро,“ рече златокоси, „ако желиш да Живот оздрави, мораш испунити три задатка-жеље. Тако ће се кутија заборава отворити.“

 

– Прва жеља: Учини да Живот заувек заборави на Завист, Лаж и Превару.

– Друга жеља: Врати народу Част и Слободу!

-Трећа жеља: Не дозволи да језик твог народа падне у заборав!

 

Заборав све тако учини, па се Живот изнова пробуди. Уз њега су и Част и Слобода живели дуго и срећно. Живе и данас али их треба чувати од кутије заборава.

 

 

 

Никола Боровчанин 6/1 ОШ Васа Чарапић,

Beli Potok kod Beograda

Advertisements


4 коментара

Pesma: iz sume

reci iz srca na blogu Shambala:

osećaje moje o tmini vam zborim
u središtu šume iza mnogih leta
meseci u danima se njišu
u svetlosti mojoj san umilni zbori
kuda ići dalje
kuda iz gliba
možda preko bare
ili kao sejmen ratovati negde
to su moje tmine
te proklete čari
što iz šume cure

zlo oko
oko mene kulja
kuda ići o prokleta zemljo
kad bez tebe neću
a od tebe bežim
jer odrod grabi je od tebe
lobanje šuplje porazima slade sebe

o Gospode kuda ići dalje
kad mi glavu seku jer baš volim svoje
u plamenu što gori vezali su mene
da se njime umijem u sred rođenja
zaveta smene

kuda ići dalje nego u svoje grudi
i svojim glasom pomračinu cepam
očinjim vidom da joj vidim puta
da potmuli kicoš bude večni sluga

Објавио Milan Grbic


6 коментара

Prica: Interaktivna skola za duse…

Sedela je na vrhu brezuljka u suncano, vedro jutro i uzivala u pogledu na susedne bezuljke okupane suncem i doline, jos u senci, prekrivene maglom.

Setila se dosetke koju je skoro cula: “ako ustanovite da se nalazite u bunaru – smesta prestanite da kopate !”  Podsetilo je na situaciju u kojoj su se nalazili….

Ekonomska situacja je bila vise nego sumorna…! Porodicni posao, jedini koji su uostalom imali, bio je skoro potpuno stao. Ziveli su od danas do sutra… samo jos da isplatimo ovaj PDV, samo jos ovu ratu kredita da prezivimo, samo jos ovaj posao da dobijemo, samo jos ove doprinose da uplatimo, samo…  i tako u nedogled. Sunovrat privrede je bio nezadrziv, a time i njihov posao. Bunar.  Njihova licna agonija je trajala vec vise od dve godine. Bitka za prezvljavanje je vec postajala svakodnevna. Napor je bio neverovatno veliki. Umor je postajao sve tezi. Za oporavak je bilo sve manje vremena.

U intervalima kada nije bilo posla, pocela je ponovo da cita. Volela je naucnu fantastiku i godinama je iscitavala sve sto joj je padalo ruku, ali deca su je uvela u novo podrucje: epsku fantastiku. Na pocetku se detinjasto uzivljavala u price o carobnjacima, vilama, vesticama, i svakojakim pricama o neobicnm osobinama i sposobnostima, trazeci odmor za umornu dusu u novim i predivnim predelima neobuzdane maste. Vremenom je pocela da se cudi, odkale ljudima takva fantasticna masta, toliko detalja, tolko nijansi i boja sa kojima su opisivali cudnovate dogadjaje kojima su plenili njenu paznju. A onda je pocelo da joj “svice”, da mozda i nije sve bas masta, pocela je da se priseca nekih svojih secanja na dogadjaje koje u tom trenutku nije mgla da objasni, ali ih je zato zapamtila, nadajuci se da ce vremenom neko logicno objasnjenje vec iskrsnuti.

Pocela je da trazi, nije znala bas tacno sta trazi, ali je pocela da ispituje neobicne pojave kojih se secala ili one koji su se povremeno i dalje dogadjali.

Vratila se fizici. Nikad je nije diplomirala… uspeli su da je ubede da nije dovoljno pametna da sagleda tako proste pojave, koje su svi ostali ocigledno razumeli… skoro dve godine je pokusavala da sagleda kvantnu mehaniku sto je objektivnije mogla, ali nije dolazila do zadovoljavajucih odgovora na svoja pitanja. Konacno je resla da sve ostavi i radi nesto pametnije. Udala se, rodila troje dece, a imali su i porodicni posao…

Sada je imala novi nacin dolazenja do informacija: internet. A tamo: svasta ! Iscitala je gomilu materijala, mnogo toga odbacila, ali, tu i tamo je bilo bisera koje je brizljivo sakupljala.

Kvantna mehanika je sada, 20-tak godina kasnije, pocela da daje odgovore na njena pitanja. A iskrsavale su i nove ideje…

Juce je bio jedan od “onih” dana. Bila je ocajno raspolozena. Kroz glavu su joj se valjale teske i spore misli, sve jedna crnja od druge. Bila je svesna svih najgorih mogucih posledica situacije u kojoj su se nalazili. Ranije je panicno bezala od takvih raspolozenja, ali je vremenom naucila da odtrpi tu tugu i bol i da pokusa da dokuci odakle te misli dolaze… U pocetku je bila ubedjena da su to njene misli… jer, cije bi drugo i mogle da budu !?

Citajuci mnoge tekstove na temu razvoja licnosti i unutrasnjeg, duhovnog razvoja, pocela je da razumeva svoje unutrasnje bice, svoje razne sklonosti, osobine, od kojih je neke smatrala vrlinama a neke manama.

Majka je cesto umela da kaze: “samo treba dovoljno jako zeleti”. To su bile carobne reci. I sama je bila svesna toga da, ako sami ne odredimo svoj put kroz zivot, odredice ga sklop okolnosti koji nam nije nuzno uvek naklonjen. Odredjujemo svoj put kroz zivot tako sto mastamo o tome kakav zivot  zelimo da imamo, sto u tu izmastanu sliku, vizuelizaciju, utkamo sto vise osecanja, boja, mirisa, detalja…   I drugi su znali za taj metod, ali su i znali da ne treba pokusati da se odredi tacno kako se do zeljenog cilja stize.  Zivot je mnogo neobicniji nego sto mi to shvatamo, pun je nama jos uvek neobjasnjivih pojava i nase je da odredimo pravac kojim zelimo ici, ali detalje treba prepustiti nekim drugim silama koje u prirodi vladaju, iako ih mi jos nismo svesni.

Kad bi posao posustajao, kad bi bila sigurna da su u ovom materijalnom svetu uradili bas sve sto su mogli, tada bi se okretala tim drugim silama i pokusala da ih istrazi.

Vremenom su se javljale sitne i krupne bolesti koje je trebalo leciti. Kada bi iscrpeli sve sto moderna medicina ima da  kaze na neku temu, trazeci lek, nailazili su na alternativne metode lecenja. Tada je klupko pocelo da se odmotava, ispostavilo se da iza toga postoji citav jedan novi svet. Izaslo je na videlo da je stvarnost u kojoj zivimo nije bas onakva kakvom je zamisljamo.

Ispostavilo se da svi mi vidimo jedan te isti dogadjaj na razlicite nacine. Takodje se ispostavilo da ne postoji konsezus oko toga kakav je ovaj nas svet…  Izgleda da ga svi ljudi  vide drugacije !  Ako je svet jedan, kako to da ga ne vidimo svi na isti nacin ?

Sedeci na tom svom osuncanom brdu i posmatrajuci pejsaz oko sebe, razmisljala je o tome da je u svojih 50-tak godina proputovala nesto sveta, ali da u stvari nije videla vise od nekih 1000 km u krug oko sebe….

Razmisljala je o filmovima naucne fantastike koje je volela i jedne posebne ideje, gde se piscu svidela ideja relaksacije u necemu sto su zvali  “holo deck” – ideja da se na ogranicenom prostoru  napravi gusta hologramska slika , dovoljno gusta da odaje utisak materijalnosti. U takvoj jednoj masini bi se okolina dobijala programiranjem hologramske slike i covek se relaksira u unapred smisljenoj tj. progrmiranoj okolini i po programu koji je sam napisao.

E sad, ono upoznavanje sebe…. ako je vec morala da prizna postojanje “tvorca”, jer se nasa tela vec hiljadama godina nisu menjala, a kamo li usavrsavala, onda postoji veliko pitanje ko nas je i sa kojom svrhom stvorio. Smatrala je izvesnim postojanje “kolektivne svesti” planete, ako ne i neceg mnogo veceg. Ako se podje od predpostavke, da svako od nas pri rodjenju dobija neku “jedinicnu kolicinu  svesti”, i da mu je zadatak da tu svest tokom zivota razvija, onda bi se razlog naseg postojanja mogao na neki nacin formulisati kao ucenje ili sticanje iskustava…

Sledece pitanje u ovom razmatranju bi bilo:  koliko li tih dusa koje sticu iskustva u ovom materijalnom svetu  ima i kako su u prostoru i vremenu rasporedjene.

Zabavljala  se  pomislju  da ovaj krajolik koji posmatra, moze mozda da bude i hologramska slika, a da je ona jedan od ucesnika takvog jednog programa za obucavanje ili sticanje iskustava.

Sta ako smo se samo previse uziveli u takav jedan program i prosto zaboravili da je sve ovo oko nas samo prilika da ispitamo nove nacine reagovanja na neku odredjenu  situaciju?  I naravno, koliko jos ima  dusa koje ucestvuju  u ovoj obuci…

I ako je tacno da nase milsi  i osecanja  imaju energiju, da li to onda znaci da smo sposobni u toj interakciji sa materijalnim delom ovog sveta – da menjamo program ili da tok dogadjaja prevedemo na neku drugu trasu…  sto bi onda znacilo, da, ako se skupi dovoljan broj dusa koje imaju  istu ideju o tome kako ovaj nas svet  treba da izgleda,  da bi ta kriticna masa svesnih dusa mogla da promeni ovaj svet  u nasu korist… samo je jos pitanje koliko stvarno svesnih dusa u nasoj okolini ima… da bi se mogla izracunati ta kriticna masa…

pa da ovaj svet postane svima nama jedno prijatno iskustvo…. a ne ovako….