Nedodjija

blog o alternativama…


2 коментара

pravi uzrok obolenja krvnih sudova…..

 

Zaboravite na holesterol: Ovo su pravi uzroci srčanih bolesti!

Uzroci srčanih bolesti

Renomirani američki kardiohirurg nedavno je na sajtu objavio tekst o stvarnim uzrocima srčanih bolesti koji vam u celosti prenosimo.

Mi lekari, uz naše obrazovanje, praksu, znanje i autoritet, često posedujemo popriličan ego zbog kog vrlo teško priznajemo da nismo u pravu.

Dakle, evo: otvoreno priznajem da nisam bio u pravu. Kao kardiohirurg sa 25 godina radnog iskustva, nakon što sam obavio više od 5.000 operacija na otvorenom srcu, došlo je vreme da ispravim ono što nije u redu s medicinskim i naučnim činjenicama.

Dugi niz godina radio sam sa drugim istaknutim lekarima, tzv. kreatorima javnog mnjenja.

Bombardovani naučnom literaturom, kontinuirano pohađajući obrazovne seminare, mi kreatori javnog mnjenja insistirali smo na tvrdnji da srčane bolesti nastaju zbog povišenog holesterola u krvi.

Jedina prihvaćena terapija bila je propisivanje lekova za snižavanje holesterola i dijeta sa jako ograničenim unosom masti. Poslednje bi naravno snizilo holesterol kao i same srčane bolesti. Odstupanja od ovih preporuka smatrana su za jeres i zloupotrebe.

Ali ovo ne funkcioniše!

Ove preporuke se ne mogu više ni naučno a ni moralno opravdati. Otkriće od pre nekoliko godina, da je pravi uzrok srčanih bolesti upala u arterijama polako dovodi do smene paradigmi u načinu tretiranja srčanih i drugih hroničnih bolesti.

Davno uspostavljene preporuke za ishranu su dovele do epidemije gojaznosti i dijabetesa, koji su po smrtnosti, ljudskoj patnji i materijalnom trošku nadmašili svaku drugu pošast u istoriji čovečanstva.

Uprkos činjenici da 25 odsto stanovništva uzima skupe statine (lekove za snižavanje holesterola) i uprkos činjenici da smo smanjili unos masnoće u našoj ishrani, ipak će ove godine od srčanih bolesti umreti više Amerikanaca nego ikada pre.

Statistika iz American Heart Associations pokazuje da 75 miliona Amerikanaca trenutno pati od srčanih bolesti, 20 miliona boluje od dijabetesa i 57 milliona ima pred-dijabetes. Ovi poremećaji svake godine pogađaju sve mlađe osobe, u sve većem broju.

Jednostavno rečeno, bez upalnog procesa prisutnog u telu ne postoji način da se holesterol nakupi u zidovima krvnih sudova i da uzrokuje srčane bolesti i moždani udar. Bez upalnog procesa, holesterol bi slobodno cirkulisao po celom telu onako kako je to priroda odredila. Upala je ta koja uzrokuje da holestrol ostane zarobljen u krvnim sudovima.

Upala nije ništa komplikovano – to je jednostavno prirodna odbrana našeg tela protiv napadača kao što su bakterije, toksini ili virusi. Ciklus (proces) upale savršen je način kako se naše telo štiti od ovih bakterijskih i virusnih napadača. Međutim, ako hronično izlažemo telo ozledama od toksina ili od hrane za koju naše telo nije stvoreno da je prerađuje, tada nastaje stanje hronične upale. Hronična upala (inflamacija) je isto toliko štetna koliko je akutna (trenutna) upala korisna.

Koja bi se promišljena osoba dobrovoljno izlagala hrani ili drugim materijama za koje se zna da uzrokuju povrede u telu? Pa, pušači možda, ali oni to barem rade namerno i svesno.

Mi ostali jednostavno sledimo zvanično preporučenu ishranu koja je siromašna zasićenim mastima ali bogata višestruko nezasićenim mastima i ugljenim hidratima, a ne znamo da time uzrokujemo ponovne povrede na našim krvnim sudovima. Ove povrede uzrokuju hroničnu upalu koja dovodi do srčanih bolesti, moždanog udara, dijabetesa i gojaznosti.

Dopustite da ponovim: povrede i upale u našim krvnim sudovima uzrokovane su ishranom sa premalo masnoće koja se preporučuje od vodećih medicinskih krugova.

Koji su najveći krivci za hronične upale? Veoma jednostavno, to je preterana upotreba visoko prerađenih ugljenih hidrata (šećer, brašno i svi proizvodi napravljeni od njih) kao i preterana upotreba biljnih ulja bogatih omegom 6, kao što su sojino, kukuruzno i suncokretovo ulje koji se nalaze u velikom broju industrijskih prerađevina.

Izdvojite trenutak i vizualizujte da opetovano trljate četkom po mekanoj koži dok ne postane crvena i skoro prokrvari. Zamislite da ovo radite nekoliko puta na dan, svaki dan, pet godina. Ako biste mogli podneti ovo bolno četkanje, imali biste krvavo, otečeno, inficirano područje koje postaje sve gore sa svakim ponavljanjem povrede. Ovako otprilike izgleda upalni proces koji se možda događa u vašem telu – upravo sada.

Bez obzira na to gde se upalni poces događa – unutra ili spolja – potpuno je isto. Ja sam zagledao unutar hiljada i hiljada arterija. Bolesne arterije izgledaju kao da je neko uzeo četku i strugao po njihovim zidovima. Nekoliko puta dnevno, svaki dan, hrana koju jedemo stvara male povrede koje se pretvaraju u veće povrede i uzrokuju da telo konstantno odgovara upalnim procesom.

Dok uživamo u ukusu slatkog peciva, naše telo alarmantno reaguje kao kad kakav napadač objavi rat. Hrana natrpana šećerom i ugljenim hidratima, prerađena sa omega 6 mastima radi produžene trajnosti, predstavlja okosnicu američke ishrane poslednjih šest decenija. Ovakva hrana polako truje sve.

 Šećer, brašno i biljna ulja uzročnici su kardiovaskularnih bolesti

Kako jedenje običnog slatkog peciva može stvoriti kaskadu upalnih procesa koji nas čine bolesnima?

Zamislite da prolijete sirup po tastaturi i imate predstavu onoga što se dešava unutar jedne ćelije. Kad konzumiramo ugljene hidrate, šećer u krvi rapidno raste.

Kao odgovor, pankreas luči insulin čija je primarna svrha da potera šećer u ćelije gde se skladišti za energiju.

Ali ako je ćelija puna i ne treba glukozu (šećer), odbija taj ekstra šećer. Tada šećer u krvi opet raste proizvodeći još više insulina koji glukozu (šećer) pretvara u mast.

Kakve ovo ima veze sa upalom? Šećer u krvi ima vrlo preciznu kontrolu. Suvišne molekule šećera vežu se za različite proteine koji oštećuju zidove krvnih sudova. Ovo oštećenje na zidovima krvnih sudova pokreće upalni proces. Kad pumpate svoj šećer u krvi do visokih razina nekoliko put na dan, to je kao da ste uzeli šmirglu i brusite unutrašnju stranu osetljivih krvnih sudova.

Iako ovo ne možete videti, budite sigurni da je to tako. Ja sam to video kod više od 5.000 pacijenata tokom 25 godina, kojima je svima bila zajednička – upala u arterijama.

Da se ​​vratimo na slatko pecivo. Ova poslastica nevinog izgleda ne samo da sadrži šećer, već je pečena u jednom od brojnih omega 6 ulja kao što je sojino ulje.

Čips i pomfrit natopljeni su sojinim uljem, sve industrijske prerađevine sadrže omega 6 ulja radi produžene trajnosti. Iako su omega 6 masnoće esencijalne – deo su svake ćelijske membrane i kontrolišu šta se dešava unutar i van ćelije – one moraju biti u ispravnom omjeru sa omega 3 masnoćama.

Ako se ovaj odnos poremeti prekomernim unošenjem omege 6, ćelijske membrane proizvode hemijska jedinjenja citokine, koji direktno uzrokuju upalu.

Današnja američka ishrana proizvodi ekstremnu neravnotežu između ovih masnoća. Odnos između omege omege 6 i omege 3 kreće se od 15:1 pa do 30:1 što dovodi do ogromne kolilčine citokina koji izazivaju upale. U današnjim uslovima, odnos od 3:1 bi bio optimalan za zdravlje.

https://i2.wp.com/www.zenasamja.me/images/full/1555.jpg

Da stvar bude još gora, prekomerna telesna težina, koju nosite zbog konzumiranja ovakve hrane, stvara preopterećene masne ćelije koje izlučuju velike količine proinflamatornih hemikalija (koje izazivaju upale) koje još više pogoršavaju povrede izazvane visokim šećerom u krvi. Proces započet slatkim pecivom u ustima pretvara se u začarani krug koji tokom vremena dovodi do srčanih bolesti, dijabetesa i konačno do Alchajmerove bolesti, kad se upalni proces nesmanjeno nastavlja u nedogled.

Ne možemo pobeći činjenici da što više industrijski prerađene hrane konzumiramo, to više podstičemo stvaranje upale, iz dana u dan. Ljudsko telo ne može preraditi, niti je dizajnirano da bi konzumiralo hranu nakrcanu šećerom i natopljenu u omega 6 ulja.

Postoji samo jedan način za suzbijanje ovih upalnih stanja, a to je povratak na hranu u svom izvornom obliku. Za izgradnju mišića, jedite više proteina. Birajte ugljene hidrate u obliku povrća i voća. Smanjite ili potpuno izbacite inflamatorna omega 6 ulja kao što su sojino, suncokretovo i kukuruzno ulje, kao i hranu koja ih sadrži.

Jedna kašičica kukuruznog ulja sadrži 7,280 mg omega 6, 1 kašičica sojinog ulja sadži 6,940 mg. Koristite umesto toga maslinovo ulje ili puter.

Životinjske masnoće sadrže manje od 20 odsto omega 6 i verovatnoća da mogu izazvati upale mnogo je manja nego sa navodno „zdravim“ višestruko nezasićenim mastima.

Zaboravite „nauku“ koju vam decenijama utuvljuje u glavu. Naučni dokazi da zasićene masnoće uzrokuju srčane bolesti ne postoje. Naučni dokazi da zasićene masnoće podižu holesterol takođe su vrlo slabi. A kako sada znamo da holesterol nije uzrok srčanih bolesti, zabrinutost oko zasićenih masnoća postaje sasvim apsurdna.

Teorija o holesterolu dovela je do preporuka da se smanji unos masnoća, što je dovelo do stvaranja upravo one hrane koja izaziva upalne procese. Službena je medicina napravila užasnu grešku kad je ljudima savetovala da izbegavaju zasićene masti i da umesto njih koriste višestruko nezasićena ulja. Zato sada imamo epidemiju arterijskih upala koje dovode do srčanih i drugih smrtonosnih bolesti.

Ono što možete da uradite je da birate hranu kakvu je servirala vaša baka, a ne onu kojoj se okrenula vaša mama kad su prodavnice počele nuditi industrijske prerađevine.

Izbacivanjem inflamatorne hrane i konzumacijom esencijalnih nutrijenata iz sveže neprerađene hrane popravićete štetu koju ste godinama izazivali u svojim arterijama i celom telu konzumirajući tipičnu američku ishranu.

Dr Dvajt Landel je bivši šef i glavni hirurg Baner hart bolnice u Mesi, u Arizoni. Imao je i privatnu praksu, Kardijak ker centar, takođe u Mesi.

Nedavno je dr Landel napustio hirurgiju da bi se posvetio nutricionističkom lečenju srčanih bolesti.

Osnivač je grupe Heli hjumans koja promoviše ljudsko zdravlje s naglaskom da se velikim kompanijama pomogne u promovisanju zdravlja. Takođe je i autor knjiga The Cure for Heart Disease i The Great holesterin Lie.

izvor


3 коментара

toksicnost fruktoze….

na dijeta blogu nadjoh dobru analizu o secerima….
Smrt od šećera možda i nije prejak izraz – sve je više potvrda da je šećer GLAVNI FAKTOR koji izaziva gojaznost i hronične bolesti.

Da li je šećer slatki stari prijatelj koji potajno kuje zaveru da nas pošalje na onaj svet?

Postoji čitavo more istraživanja čiji rezultati na to ukazuju. Nauka nam je potvrdila, bez senčice sumnje, da šećer u našoj hrani, u bezbroju svojih vidova, uzima od našeg zdravlja razoran danak.

U Americi je šećer najveći samostalan izvor kalorija u ishrani – a posebno visokofruktozni kukuruzni sirup. (Napomena: kod nas takođe prisutan u sastavu ogromnog broja proizvodâ, pod raznim nazivima.) Pogledajmo samo kako se kretala linija konzumacije šećera za poslednjih 300 godina:

• U 18. veku, prosečan čovek je konzumirao oko 1,8 kg šećera godišnje.
• U 19. veku, prosečan čovek je konzimirao oko 8,2 kg šećera godišnje.
• U 20. veku, konzumacija šećera skočila je na 41 kg godišnje po čoveku.
• Godine 2009, više od 50% Amerikanaca konzumiralo je oko četvrt kilograma šećera DNEVNO – što je za godinu dana nezamislivih 82 kilograma!

Šećer se nemilice sipa u naša bezalkoholna pića, voćne sokove, sportske napitke, a sakrivenog ga ima u gotovo svim prerađevinama – od kobasice do pereca, od vusterskog sosa do sirnog namaza. A sada i većina formula hrane za bebe sadrži šećer koji je, po obroku, ravan konzervi koka-kole, tako da kod dece izaziva metaboličko trovanje od dana kad krenu s formulom zamene za mleko.

Nije ni čudo što u toj zemlji vlada prava epidemija gojaznosti.

Danas među Amerikancima ima 32% debelih i dodatnih 33% gojaznih. Uporedimo to s podacima iz 1890, kad je ispitivanje belih muškaraca između pedesete i šezdesete godine života pokazalo procenat od svega 3,4% debelih. U Americi je 1975. broj debelih dosegao 15%, a otad se udvostručio.

Prekomerna težina povećava rizik od smrtonosnih poremećaja kao što su srčane bolesti, oboljenja bubrega i dijabetes.

Godine 1893, u Sjedinjenim Državama je na 100.000 ljudi bilo manje od 3 slučaja dijabetesa. Danas od dijabetesa boluje gotovo 8.000 ljudi na svakih 100.000.
Ne treba biti ni doktor ni naučnik pa primetiti da su Amerikanci sve zaokrugljeniji. Dovoljno je prošetati kroz neki tržni centar ili šklosko dvorište, a možda i pogledati se u ogledalu.

RAZLIKUJMO VRSTE ŠEĆERA I ZASLAĐIVAČA

Lako je zbuniti se među raznoraznim vidovima šećera i zaslađivača. Evo, dakle, osnovnog kratkog pregleda:

• Dekstroza, fruktoza i glukoza su monosaharidi, koje zovemo prostim šećerima. Suštinska razlika među njima jeste u tome kako ih naše telo metaboliše. Glukoza i dekstroza su u osnovi isti šećer. Međutim, prehrambeni proizvođači na spiskovima sastojaka obično koriste izraz “dekstroza”.
• Prosti šećeri mogu se spajati u složenije šećere, kao što je disaharid saharoza (običan šećer), u kome jednu polovinu čini glukoza, a jednu polovinu fruktoza.
• Visokofruktozni kukuruzni sirup (HFCS) sastoji se od 55% fruktoze i 45% glukoze.
• Etanol (alkohol u alkoholnim pićima) nije šećer, mada pivo i vino, uz alkohol, sadrže zaostali šećer i skrob u malim količinama.
• “Šećerni alkoholi” kao što su ksilitol, glicerol, sorbitol, maltitol, manitol i eritrol ne spadaju ni u šećere ni u alkohole, ali postaju sve popularniji kao zaslađivači. Oni se u tankom crevu uglavnom nepotpuno apsorbuje, pa zato iz njih koristimo manje kalorija nego iz šećera, ali zato često izazivaju probleme u vidu naduvenosti, dijareje i gasova.
• Sukraloza (splenda) NIJE šećer, uprkos svome “šećernom” imenu i varljivom marketinškom sloganu, koji kaže da je “od samog šećera”. Ona je hlorisani veštački zaslađivač istoga reda kao što su aspartam i saharin, i sa istim škodljivim dejstvom.
• Sirup agave, koji se lažno reklamira kao “prirodan”, po pravilu je u VELIKOM STEPENU prerađen i obično sadrži 80% fruktoze. Krajnji proizvod ni izbliza nije sličan pravoj agavi.
• Med sadrži oko 53% fuktoze, ali je potpuno prirodan kad je u sirovom obliku, i ima mnoga blagotvorna dejstva kad se konzumira umereno, budući da sadrži brojne antioksidante, baš kao spanać.
• Stevija je veoma sladak biljni proizvod koji se dobija od lista južnoameričke stevije, i potpuno je bezbedna (u prirodnom obliku). Lo han (ili luohanguo) takođe je prirodni zaslađivač, s tom razlikom što se dobija od jedne voćke.

NISU SVI ŠEĆERI JEDNAKI

Glukoza je energetski izvor koji smo prirodno predviđeni da trošimo. Svaka ćelija našeg tela, svaka bakterija – i zapravo svaki živi organizam na Zemlji – koristi kao izvor energije glukozu.

Ali kao što ne biramo gde ćemo se roditi, tako više ne možemo birati ni koji ćemo šećer jesti. Sada je naš glavni šećer fruktoza.

Ako se hranite kao što su ljudi jeli pre jednog veka, unosićete oko 15 g fruktoze dnevno – što je nebo i zemlja u odnosu na 73 grama koje prosečna osoba unese kroz zaslađena pića. U povrću i voću ona je u spoju s vitaminima, mineralima, enzimima i korisnim fitonutrijentima, pa tako oni ublažavaju njene škodljive efekte na metabolizam. Verovali ili ne, 25% ljudi unosi više od 130 g fruktoze dnevno.

Još crnje i gore, u prerađenoj hrani ne postoje više vlakna, pa tako suštinski ona i nema nikakvu hranljivu vrednost. Čak i sami proizvodi u koje se većina ljudi uzda kad želi da smrša – proizvodi sa sniženim procentom masnoće – često su upravo oni s najvećim procentom fruktoze.

Ne kažemo da je fruktoza sama po sebi loša – opasne su OGROMNE KOLIČINE fruktoze kojima smo izloženi.

Evo koja su dva glavna razloga što je ona tako štetna:

1. Naše telo fruktozu metaboliše mnogo drugačije nego glukozu. Kod fruktoze se sav metabolički proces svaljuje na jetru.
2. Fruktozu sada konzumiramo u neprirodnim količinama, i zbog toga su njena štetna dejstva mnogo ozbiljnija..

Glavni uzrok ove pojave jeste raširena konzumacija bezalkoholnih pića.

U prerađenoj hrani i pićima, danas se 55% sladila dobija od kukuruza, a u Americi su najveći izvor kalorija bezalkoholna pića, jer se ona zaslađuju visokofruktoznim kukuruznim sirupom.

Proizvođači hrane i pića počeli su da prelaze sa saharoze na kukuruzni sirup sedamdesetih godina, kad su otkrili da kukuruzni sirup nije samo jeftinije napraviti, već i da je za oko 20% slađi od klasičnog šećera, to jest saharoze.

Kukuruzni sirup sadrži ista dva šećera kao i saharoza, ali je u metaboličkom pogledu neizmerno opasniji, zbog svog hemijskog oblika.

Fruktoza i glukoza u kukuruznom sirupu nisu vezane, za razliku od običnog šećera, pa zato naše telo ne mora da ih razlaže kao jedinjenje. Zbog toga se fruktoza iz njega odmah apsorbuje, i odlazi pravo u jetru.

PREVIŠE FRUKTOZE STVARA METABOLIČKU KATASTROFU U NAŠEM ORGANIZMU

Dr Robert Lustig, profesor pedijatrije na odseku endokrinologije na Kalifornijskom univerzitetu u San Francisku, pionir je na polju dekodiranja metabolizma šećera. Njegov rad osvetljava neke krupne razlike u načinima na koje ljudsko telo razlaže i koristi različite šećere.

Toplo preporučujemo da pogledate celokupnu Lustigovu preporuku (na http://www.youtube.com/watch?v=dBnniua6-oM), ukoliko želite da saznate na koji način fruktoza razara vaše zdravlje u biohemijskom pogledu.

Kao što je ranije pomenuto, nakon unošenja fruktoze, metaboličko opterećenje uglavnom se svaljuje na jetru. To NIJE slučaj s glukozom, od koje se svega 20% razlaže u jetri. Gotovo svaka ćelija našeg tela koristi glukozu, tako da je pod normalnim okolnostima odmah nakon unošenja “sagoreva”.

Kuda onda odlazi sva ta fruktoza nakon unošenja?

U naše salo. Ona se pretvara u MASNOĆU (VLDL (lipoprotein vrlo niske gustine) i trigliceride), što znači nove masne naslage u čitavom našem telu.

JESTI FRUKTOZU OPASNIJE JE NEGO JESTI MASNOĆE

Međutim, fiziološki problemi koje donosi fruktoza sežu mnogo dalje i šire od broja pantalona.

• Fruktoza povećava nivo urične (mokraćne) kiseline u organizmu, čime se smanjuje prisustvo azot-monoksida i povećava prisustvo angiotenzina, što izaziva kontrakcije ćelija glatkih mišića, usled čega skače krvni pritisak i javlja se opasnost od oštećenja bubrega.

Povećano prisustvo urične kiseline takođe vodi i hroničnim blagim upalama, koje imaju dalekosežne posledice po zdravlje. Na primer, hronično upaljeni krvni sudovi vode infarktima i moždanim udarima; postoje i brojne potvrde da pojedine vrste raka izaziva upravo hronična upala (videti odeljak gde je opširnije obrađena urična kiselina).

• Fruktoza na prevaru navodi organizam da se goji, jer ona zavarava metabolizam – isključuje kontrolni sistem apetita. Fruktoza ne stimuliše insulun na pravilan način, tako da on zauzvrat ne potiskuje lučenje grelina (“hormona glasi”), a ukupni rezultat je da jedemo više i stvaramo u organizmu insulinsku rezistenciju.
• Fruktoza izaziva naglo gojenje, posebno u predelu stomaka (takozvani “pivski stomak”), povećanje HDL (štetnog holesterola), smanjenje LDL (korisnog holesterola), povećanje triglicerida, porast šećera u krvi, te povećan krvni pritisak – što će reći, klasični metabolički sindrom.
• Metabolisanje fruktoze vrlo je slično metabolisanju etanola, i rezultira mnoštvom toksičnih efekata, u koje spada i takozvana masna jetra kod nealkoholičara. Ona je alkohol bez pijanke.

Ovakve promene ne uočavaju se kad ljudi ili životinje unose skrob (ili glukozu), što ukazuje na to da je fruktoza “štetan ugljeni hidrat” kad se unosi u količinama većim od 25 grama na dan. Verovatno je i to jedan od faktora koji delimično doprinose uspehu mnogih dijeta baziranih na niskom unosu ugljenih hidrata.

Među skorijim medicinskim otkrićima, istraživače je iznenadila činjenica da glukoza štaviše ubrzava apsorpciju fruktoze, što znači da je zdravstvena opasnost od kukuruznog sirupa još veća nego što se mislilo.

Sada se jasno vidi zašto je fruktoza najjači faktor koji doprinosi trenutnoj epidemiji gojaznosti.

DA LI JE URIČNA KISELINA NOVI HOLESTEROL?

Sigurno ste uveliko svesni epidemije gojaznosti kod dece u Americi – no jeste li znali za povišen pritisak kod dece?

Sve donedavno, kod dece je retko dijagnoziran povišen krvni pritisak, a kada se to i dešavalo, uglavnom je bilo posledica nekog tumora ili vaskularnog oboljenja bubrega.
Istraživanje sprovedeno u Americi 2004. pokazalo je četiri puta veće prisustvo hipertenzije kod dece nego što se očekivalo: 4,5% dece imalo je povišen krvni pritisak. Među gojaznom decom taj procenat je 10%. Smatra se da je gojaznost kriva za oko 50% slučajeva povišenog pritiska kod adolescenata.

Još više zapanjuje podatak da 90% adolescenata s povišenim krvnim pritiskom ima povišen nivo urične kiseline.

Ovakvi nalazi nagnali su istraživače da se zapitaju: kakva je veza urične kiseline s gojaznošću i visokim krvnim pritiskom?

U svojoj knjizi The Sugar Fix: The High-Fructose Fallout That is Making You Fat and Sick, dr Robert Dž. Džonson ubedljivo obrazlaže dotad neuočenu vezu između prekomerne konzumacije šećera i visokih nivoa urične kiseline. Međutim, on se zalaže za upotrebu veštačkih zaslađivača kao zamene za šećer, uz još neke preporuke s kojima se mi ne slažemo.

Dr Džonson je konvencionalan lekar i ne prihvata veliki deo prirodne medicine; međutim, on je među vodećim istraživačima koji su ustanovili razmere toksičnosti fruktoze. Mnoge godine života on je posvetio razotkrivanju te misterije.

Više od 3.500 dosad objavljenih naučnih radova potvrđuju snažnu vezu između urične kiseline i gojaznosti, srčanih oboljenja, hipertenzije, moždanog udara, bolesti bubrega i drugih poremećaja. Štaviše, veliki broj istraživanja potvrđuje da ljudi s povišenim prisustvom urične kiseline imaju i povišen rizik od visokog krvnog pritiska, iako u svakom drugom pogledu deluju kao savršeno zdrave osobe.

Nivo urične kiseline kod Amerikanaca značajno raste počev od prve polovine 20. veka. Dvadesetih godina je nivo urične kiseline u proseku bilo oko 3,5 ml/dl. Do 1980, nivo urične kiseline popeo se u raspon od 6,0 do 6,5 ml/dl, a sada je verovatno još i viši.

KAKO NAŠE TELO STVARA URIČNU KISELINU?

Ona je nusproizvod ćelijskog raspada. Kad ćelija odumre. DNK i RNK se razlažu u hemikalije koje zovemo purinima. Purini se dalje razlažu u uričnu kiselinu.
Fruktoza povećava prisustvo urične kiseline putem složenog procesa koji nagoni ćelije da sagore svoj koenzim ATP, što vodi do “ćelijskog šoka” i ubrzava smrt ćelije. Nakon unošenja preteranih količina fruktoze, ćelije bivaju lišene izvora energije i ulaze u stanje šoka, kao mi kad ostanemo bez dotoka krvi. Masovno odumiranje ćelija izaziva porast nivoa urične kiseline.

Ćelije koje su lišene izvora energije takođe ulaze u upalno stanje i podložnije su oštećenju usled oksidativnog stresa. Masne ćelije doslovno se “razbolevaju”, i kreću da bujaju od preteranih količina masnoće.

Postoji jednostavna i jeftina analiza krvi kojom se utvrđuje nivo urične kiseline, i preporučujemo je kao sastavni deo redovnih zdravstvenih pregleda. Nivo urične kiseline trebalo bi da bude između 3,0 i 5,5 ml/dl.

Vrlo je malo sumnje u to da je nivo urične kiseline mnogo bolji pokazatelj kardiovaskularnog i opšteg zdravlja nego što je to nivo holesterola. Pa ipak, i dalje se gotovo nigde ne vrši ta vrsta kontrole.

No sada kad znamo istinu, ne moramo ostati uskraćeni za tu proveru, pošto je posredi jednostavna i manje-više jeftina analiza krvi koju možete zahtevati od bilo kog doktora. Vrlo je moguće da vaš doktor nije svestan koliko je značajan nivo urične kiseline u krvi, pa zato verovatno nije preterano korisno da se upuštate u diskusiju s njime ukoliko nije posredi lekar širokih shvatanja, voljan da traga za istinom.
Jednostavno tražite da vam se uradi provera urične kiseline u krvi, i ako je broj veći od 5, eliminišite maksimalno fruktozu (takođe i pivo), i ponovo uradite analizu kroz nekoliko nedelja.

POJAČANA OSETLJIVOST NA ŠEĆER SAMO POGORŠAVA PROBLEM!

Kod šećera postoji još jedan problem – koji stvara začarani krug.

Po dr Džonsonu, šećer u ljudskom telu aktivira vlastite putanje – i te metaboličke putanje postaju “neregulisan saobraćaj”. Drugim rečima, što više šećera jedemo, to efikasnije ga naš organizam apsorbuje, a što ga više apsorbuje, to mu veću štetu šećer nanosi.

Kako vreme prolazi, postajemo sve osetljiviji – “senzitizirani” – na šećer, i izloženiji njegovim toksičnim dejstvima.

Pozitivna strana ove pojave jeste u tome što osetljivost na šećer opada čak i nakon kratkog “odmora” od šećera, i metaboličke putanje se “regulišu”. Istraživanja nam saopštavaju da čak i svega dve nedelje bez konzumacije šećera izazivaju smanjenu reakciju tela na šećer.

Pokušajte sami. Uzmite dvonedeljni odmor od šećera i ocenite koliko se drugačije osećate.


6 коментара

Obrazovanje – jedini put ka izlecenju od raka…

evo jos jednog dokaza da je nase neznanje  onaj kljucni cinilac koji dovodi do mnogih obolenja, pa izmedju ostalog i do raka….