parva istina o sidi i njenom NEpostojanju….

ovih dana se govori o novoj vakcini protiv side….  a sad pogledajte kako se uopste postavlja dijagnoza side…

 

Šta je onda SIDA?

 

Sida sama po sebi nije zasebna bolest. To je skup bolesti koje se javljaju kod osoba za koje je doktor nekako utvrdio da su HIV pozitivne. Tako, na primer, ukoliko se neko ko je HIV pozitivan razboli od tuberkuloze, onda se njemu dijagnostikuje SIDA. Medjutim, ako tu bolest dobije HIV negativna osoba, ta se bolest kod te osobe naziva svojim izvornim imenom – tuberkuloza. Sve bolesti iz kategorije zvane SIDA se javljaju i kod HIV negativnih osoba, nijedna od njih se ne javlja isključivo kod onih koji su HIV pozitivni.

 

HIV test

 

HIV virus nikada nije pronađen u ljudskom organizmu, pa zbog toga to ne može biti test za HIV, već za nespecifična antitela koja ne mogu ili ne moraju imati nikakve veze sa HIV-om. Oni detektuju vaša antitela koja reaguju na neke proteine, koji nisu karakteristični ni za jedan poseban virus.  Opisano je oko 60 stanja koja daju pozitivan rezultat na HIV: prehlada, grip, vakcine, skora transfuzija krvi, hepres, boginje,hepatitis, reumatoidni artritis i dr. Najstrašnije je što trudnoća zdrave žene može dati pozitivan rezultat na HIV.  Tim ženama se onda govori kako moraju uzimati lek (o kome će kasnije biti reči), ili pobaciti. Ideja da postoji laboratorijski test koji će utvrditi da li je neko zaražen HIV-om je jednostavno – iluzija. Takodje, test nikada nije validiran, odnosno nije potvrdjena njegova ispravnost, iz prostog razloga što virus nikada nije izolovan kako treba.

 

Dijagnostikovanje AIDS-a

 

U Americi je 1993.godine usvojena definicija za dijagnostikovanje side, koja je uzrokovala da se broj slučajeva udvostruči preko noći. To je zbog toga što su se počeli ubrajati ljudi koji nisu bili bolesni, i nisu imali nikakve simptome. Imali su nizak nivo T ćelija, koje inače mogu varirati i do 100% u toku dana. Zbog te nove definicije sida je dijagnostikovana na 182.000 amerikanaca koji nisu bili bolesni. Kada bi se ti isti ljudi preselili u Srbiju, onda ne bi imali sidu, jer se kod nas ne uračunava definicija T ćelija za dijagnostikovanje side.

Tvrdnje da u Africi postoji ogroman procenat populacije koji boluje od side, mnogi naučnici objašnjavaju užasnim životnim uslovima, kao i činjenicom da u Africi ljudima ne testiraju krv na prisustvo virusa, već im jednostavno mere težinu, provere određene simptome, a onda ih deklarišu kao obolele. U novije vreme se dijagnostikovanje side vrši i telefonom.

Dakle, u Africi se dijagnoza side bazira samo na pretpostavci, a ne dokazanom prisustvu HIV virusa. Profesor Peter Duesberg tvrdi da su ti ljudi ustvari oboleli od malarije i drugih lokalnih bolesti koje nemaju veze sa HIV-om.

 

Sigurno se sada pitate od čega zaista umiru “oboleli od side“?

 

Kada osoba sazna da je zaražena, dolazi u takvo stanje koje je skup veoma štetnih emocionalnih stanja. Osobe počinju da osećaju intenzivan strah, sram, osećaj beznadja. Ta kombinacija intenzivnih osećaja može ozbiljno narušiti njihov imuni sistem.  Mnogi nakon testiranja postaju hodajuće mrtve osobe. Jednom kada ste testirani pozitivno, programirani ste da mislite kako ćete umreti od svake bolesti koju dobijete. Ubedjeni su da je njihov jedini put –  smrt.

Naravno, to nije sve. Lekovi koji se daju obolelima su jedni od najotrovnijih koji su ikada stavljeni u upotrebu. Jedan od njih je Azidothymidine, ili skraćeno AZT.  Nastao je 1964. kako bi se koristio u hemoterapiji kod obolelih od raka. Medjutim, taj lek nije ni stigao na tržište, odbačen je zbog toga što su mnoge laboratorijske životinje uginule za vreme testiranja. Naučnici koji dolaze u dodir s tim lekom nose zaštitnu odeću.

Taj isti lek se danas propisuje obolelima od side – za doživotno uzimanje! AZT izaziva razaranje koštane srži  zbog čega nastaje anemija, kao i poremećaj rada creva zbog čega dolazi do gubljenja težine. Na listi efekata se nalaze još i trovanje jetre, povraćanje, paraliza, smrtna mlečna acidoza, leukopenija (smanjenje broja leukocita), bolna stolica, psihički poremećaji,otežan sluh, poremećaj srčanog zaliska, bol u mišićima, atrofija mišića, smrt. Ova lista nuspojava još nije potpuna. Milioni pacijenata ne znaju ništa o tome. Njima se AZT i drugi lekovi  predstavljaju kao lekovi koji će im spasiti život.

 

Na 14-oj svetskoj konferenciji o sidi, koja je održana u julu 2002.godine, istraživači su otkrili kako je vodeći uzrok smrti medju HIV pozitivnim amerikancima zatajenje jetre, uzrokovano terapijom lekovima protiv side.

 

recept kako odugovlaciti i izbegavati vakcinisanje dece…. legalno….

uputsvo je u sustini ideja kako roditelji da legalno odugovlace sa vakcinom  ako pedijatri i zdravstvena inspekcija na tome insistiraju…. s time sto mora da se prilagodi nasim zakonima….

igranje ping-ponga:

Pretpostavimo da su Vam kao informaciju ponudili tu IZJAVU, ili čak nekakvo pismeno očitovanje. IZJAVU odbijte, i recite još jednom da ste voljni razmotriti ispunjenje svoje zakonske obveze, nakon što oni ispune svoju, tj. da vam pismeno napišu objašnjenje o zahvatu koji preporučaju – onako kako je navedeno u SLUŽBENIM obrascima – te da ćete nakon toga vjerojatno moći donijeti odluku o cijepljenju i dati pristanak, ili potpisati Izjavu o odbijanju – onu službenu sa stranica HLK, a ne tu koju vam nude.

Pretpostavimo također, da sasvim slučajno, ničim izazvani, imate kod sebe još i nekoliko primjeraka dokumenta kojim ONI pruzimaju odgovornost (vidi staru strategiju) pa ih možete upitati bi li Vam njih potpisali – makar na liniju gdje trebaju potvrditi da prihvaćaju odgovornost? Zgodno je taj papir imati i također čuvati na sigurnom mjestu.

U svakom slučaju, onoga trenutka kada imate dokaz da su zaprimili Vašu dokumentaciju, loptica je zakucana u njihov teren, a vi ne trebate činiti ništa, osim čekati da se loptica pojavi u vašem polju – u obliku pismenog očitovanja o terapijskom postupku.

Vjerojatno je da će ljudi u bolnici oprati ruke od toga, i da od njih nećete dobiti nikakvo očitovanje. Vjerojatno će prepustiti pedijatru kojeg tek trebate odabrati, da se bakće s time.

Nakon što ste već zaboravili na sve to, recimo da je očitovanje ipak stiglo, od nekoga. Ali, to očitovanje Vi zapravo ne razumijete najbolje. Možda ga ne razumijete zbog toga što nisu naveli, što se sve u predloženom cjepivu nalazi. I zato – dovraga i bestraga – nikako ne možete natjerati sebe da date pristanak za cijepljenje, a također ne možete nikako sebe natjerati da potpišete Izjavu o odbijanju – jer još uvijek niste dovoljno dobro informirani?! Pa ćete im poslati nazad ljubazno pismo, kojim tražite da dopune informacije koje su vam poslali, sa potpunim sastavom cjepiva, kako biste mogli donijeti odluku želite li cijepite dijete. Ili možda ne i kada odlučite, poslat ćete im potpisanu Izjavu o odbijanju – ali tek nakon što su oni vas informirali PISMENO – što je njihova obaveza.

I eto loptice opet kod njih.

Recimo da se ipak dogodi da vam opet odgovore, i pošalju vam sastav cjepiva. Ali – hm? – nisu Vam navelitko je proizvođač tog cjepiva? Opet ne možete niti potpisati Izjavu o odbijanju, niti dati pristanak za cijepljenje. Ponovo im pišete da vam daju podatak o proizvođaču.

Ping-pong-ping-pong…

Opet dobivate pismo, a ovoga puta, dok vaše dijete već veselo lovi leptire po dvorištu, vi se pitate – kako da donesem odluku o cijepljenju djeteta, kada u sastav cjepiva ne mogu biti siguran? Pa proizvođači ne navode sve sastojke zbog industrijske špijunaže, patenata ili patentnih zahtjeva na obradi. Kakva nezgodna dilema … Ništa vam nije preostalo, nego da ponovo pišete nazad i zamolite da Vam pošalju od proizvođača cjepiva ovjerenu izjavu pod punom materijalnom i kaznenom odgovornošću da se u tom njihovom cjepivu nalazi SAMO TO što su vama naveli u prethodnom pismu organski roboti koji žele cijepiti vaše dijete.

Ping-pong-ping-pong…

Pretpostavimo da je stigao odgovor, baš kada vaše dijete kreće u treći razred osnovne škole. Prethodno ste, pri upisu u vrtić, a kasnije u školu, imali razgovore s ravnateljima gdje ste im lijepo objasnili da vi kao odgovoran roditelj i dalje čekate da vas informiraju o tim cjepivima na način kako su sami odredili, ali oni nikako da to učine – a vi izgarate od želje da cijepite dijete ili da im makar date onu Izjavu o odbijanju – ali nikako da dobijete odgovor od njih, pa ne možete učiniti ništa od toga, pa ste tako zakinuti, morali dogovoriti s ravnateljima, da će oni dijete upisati u vrtić a kasnije i u školu, te da ćete im moguće dati podatke koji im trebaju, čim one druge službe ispune svoju zakonsku obvezu da vas informiraju o cjepivima. Dali biste im potrebne podatke odmah, ali kako, kada ih nemate? A ravnatelj sigurno ne želi da bilo koje dijete bude diskriminirano? Nije li to nešto što je kažnjivo zakonom, ta diskriminacija?

ima tu jos dosta toga… pogledajte na originalnom izvoru….

SUŠTINA ovog prvog dijela strategije je da vi nikada niste potpisali ništa, nego ste KONSTANTNO u uvjetnom pristanku na cijepljenje. Ne mogu vas tužiti, ne mogu vas gnjaviti, ne mogu vas izvesti na sud, ne mogu ništa – jer vaš odgovor je uvijek isti, ako se suočite s prijetnjama ili izazovima organskih robota:

”U čemu je problem? Čim dobijem podatke od vas koji su mi nužni da bih bio informiran o zahvatu, ja ću zahvat ili prihvatiti ili odbiti. Ja još uvijek čekam podatke i nisam ja kriv zbog šlampavosti vaših službi. Dok mi ne dostavite tražene podatke, kako da ja kao odgovoran roditelj, donesem bilo kakvu odluku? Hvala lijepa i doviđenja.”

postoji osnovana sumnja da vakcina protiv difterije moze da izazova leukemiju kod dece….

Docent dr sc med Petar Ivanovski – Vakcina izaziva leukemiju !!!

Dr Petar Ivanovski na najuglednijem svetskom kongresu dečijih onkologa obelodanio tezu po kojoj je vakcina protiv difterije mogući uzročnik pojave leukemije kod dece. Skupo eksperimentalno dokazivanje, koje bi moglo značajno da izmeni svetsku medicinu.

DA li je rat protiv leukemije kod dece otpočeo tako što mu je istrebljenje objavljeno u Srbiji, ostaje da potvrdi međunarodna stručna javnost, ali je jasno da je dr Petar Ivanovski, iz Univerzitetske dečje klinike u Beogradu, napravio prvi korak u tom smeru.

Naime, na nedavno završenom Kongresu svetske pedijatrijske onkologije (SIOP) u Oslu, dr Ivanovski je, pred kompletnom svetskom elitom u toj oblasti, izneo svoju tezu, po kojoj “krivca” za akutnu limfoblastnu leukemiju, inače najčešćeg raka kod dece, treba tražiti u preranom vakcinisanju od difterije.

– Na istraživanje me je nagnao rad jednog od prestižnih svetskih stručnjaka, profesora Melvila Grejvsa, koji je 1999. godine objavio kako leukemija ima prenatalni početak, odnosno da geni koji joj pogoduju nastaju kod deteta dok je još u utrobi majke – objašnjava Ivanovski. – Profesor Grejvs je pokazao da dete već na rođenju ima takozvane “B” limfocite, koji sadrže gen za leukemiju, takozvani Tel AML 1. Bez ovog gena nema leukemije.

ZAJEDNIČKO SVOJ DECI
NEDUGO zatim, dr Karolina Feliks iz SAD je, komentarišući nalaze profesora Grejvsa, zaključila da “je sad na medicinskim stručnjacima da otkriju koji je to faktor koji utiče na proliferaciju ovih ćelija, odnosno šta je to što utiče na njih da se pretvore u leukemiju”.

– Mnogo puta sam pročitao oba stručna rada – kaže dr Ivanovski. – I iznova sam sebi postavljao isto pitanje – šta je to što ove, normalne ćelije na rođenju, sa ugrađenim leukemijskim genom kasnije pretvara u leukemiju, i to kod dece uzrasta od dve do pet godina? To mi je, po sebi, nametnulo još jedno pitanje – šta je to što je zajedničko za svu decu, što im se dešava konstantno, i to baš u periodu dok su odojčad. Jedini odgovor bio je – vakcina!
 
I zaista, Ivanovski daljim istraživanjem dolazi do podatka da je ovaj vid leukemije moderna bolest, dakle, da je ozbiljno uzela maha u svetu tek četrdesetih godina prošlog veka, tek nekoliko godina pošto je uvedeno obavezno vakcinisanje od difterije.

ODGOVOR – NA MIŠEVIMA
– JEDAN od eksperimenata koji mi je pobudio posebnu pažnju odigrao se 2001. godine u SAD, na univerzitetu Harvard – potkrepljuje svoju tezu dr Ivanovski. – Tada je ženkama eksperimentalnih miševa bio ubačen gen AML 1 (isti koji imaju deca na rođenju), u oplođeno jajašce, kako bi novorođeni miš imao u “B” limfocitima ovaj gen.

Posle pet generacija miševa, i nakon 24 meseca, nijedan miš nije oboleo od leukemije. Prirodno, autori eksperimenta su zaključili da nije postojao faktor koji bi delovao na miševe, kako bi se to desilo.
“U čemu je suštinska razlika između onoga što se dešava laboratorijskim miševima i deci” pita se dr Ivanovski i odmah odgovara “u tome što se deca podležu obaveznoj vakcinaciji!”

Na kongresu pred najboljim svetskim pedijatrijskim stručnjacima dr Ivanovski je upozorio da je neophodno napraviti novi eksperiment sa miševima, ali tako da budu vakcinisani na isti način na koji se to čini sa decom.
– Ako se pojavi, kao posledica, da neki od miševa dobije leukemiju, onda smo napravili prvi džinovski korak ka sprečavanju nastanka limfoblastne leukemije – zaključuje dr Ivanovski. – Tek tada nam sledi veliki posao. Međutim, da bi ova hipoteza dobila naučnu potvrdu, potreban je mukotrpan put. Za sada je pozitivno što su imena poput Mela Grejvsa ili Pera Brandzega, koji su bukvalno svetski lideri u saznanjima vezanim za ovu oblast, veoma zainteresovani za tok istraživanja.

UNIŠTAVANJE ODBRANE

KADA se deca prerano vakcinišu, vakcina suzbija razvoj takozvanog Th1 sistema. A taj sistem je upravo odgovoran za citotoksičnu funkciju. Tu spadaju ćelije koje ubijaju čak i kancerske ćelije. Tako se suzbija sistem nadležan za odbranu od raka. Ovo je dokazano na miševima 1996. godine, u Švajcarskoj, tokom eksperimenta doktorke Berios.

LONDON – PRVA STANICA
DA bi dokazao svoju teoriju, koja je očigledno uzburkala stručnu javnost, dr Ivanovskom su potrebni uslovi koje ima tek nekoliko laboratorija u svetu. Da bi se izveo eksperiment sa transgenskim miševima, najbliža stanica mora da bude London, jer kod nas ne postoje uslovi za tako skup i delikatan eksperiment.
Sada nije bitna samo naša, već i svetska javnost, i njeno opredeljenje da iskoreni jednu od najopasnijih i najpodlijih svetskih bolesti.

medicinski fenomen….

 

 Kongres evropskih transplantologa

  Predstavnik britanskih lekara izvestava:  

 

  „Dosao nam je pacijent bez kicme, presadili smo mu celu kicmu, i

nakon  samo jedne nedelje provedene u bolnici, zahvaljujuci naucnim

otkricima britanskih naucnika, taj covek se odlicno oseca, i vec je

vani i trazi posao.“

 

  Predstavnik francuskih lekara izvestava:

 

  „Mi smo u Francuskoj ucinili jos znacajniju stvar! Coveku bez pluca

  presadili smo samo jedno plucno krilo i nakon tri dana provedena u

bolnici, on se i sa polovinom pluca oseca odlicno, vec je vani i trazi

posao!“

 

  Predstavnik srpskih lekara izvestava:

 

  „Mi smo u tome ipak otisli najdalje. Uzeli smo cetiri coveka bez mozga,

  postavili ih na celo drzave i u rekordnom roku vec je vise od polovine

  stanovnistva vani i trazi posao! A ona cetvorica su i dalje bez mozga i

  odlicno se osecaju!“

 

  PS: Svako ko dobije ovaj mail ima gradjansku i moralnu duznost da ga

  posalje dalje na bar deset adresa. Nikad se ne zna ko bi za ovu

cetvorku mogao opet da glasa!!

 

u pripremi je zakon po kome cemo svi biti donori organa, osim ako eksplicitno ne izjavimo da to necemo….

u svetlu politickih dogadjanja, ne znam koliko ljudi je obratilo paznju na ovu apsurdnu situaciju:

Najava iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) da će, ukoliko se prihvate izmene Zakona o transplantaciji, svi građani Srbije uskoro postati i donori organa…

ako znamo sta se u ovoj zemlji sve zloupotrebljava, ovo treba krajnje ozbiljno shvatiti… nikome od nas nije potrebno da nam deca postanu hodajuci donori organa – za odstrel, kako kome zatreba …!

evo priloga Ivone Zivkovic  na ovu  temu:

TRANSPLANTACIJA ORGANA – NAJPROFITABILNIJI MEDICINSKI BIZNIS

Nekada se smatralo krajnje nemoralnom kradjom sa mrtvog vojnika skinuti prsten, čizme ili mu uzeti novac. Danas to deluje smešno, jer se i sa mrtvih i sa živih ljudi masovno uzimaju organi i pojedina tkiva.Danas je biznis sa transplantacijom organa postao kao trgovina sekundarnim sirovinama. Ljudski leševi su postali izvor fantastične zarade gde najveći profit imaju farmakobiznis i njihove  “velike ugledne“ bolnice.

Piše: Ivona Živković

Za privatne bolnice koje posluju na tržišnom principu nema profitnijeg posla od transplantacije organa. Ovo je  najskuplja i najkompleksnija usluga koju pružaju bolnice.  Ona ne uključuje samo rad hirurga i medicinskog osoblja, već čitave procedure i tretmane pre i posle operacije, a koje su iste važnosti.

UZIMAJ ORGANE I SA MRTVOG I SA ŽIVOG
Cena jedne transplantacije srca može da košta i milion američkih dolara. Najviše novca u ovom poslu uzimaju trgovci organima i farmaceutske kompanije koje su razvile i čitavu paletu hemikalija (čitaj otrova) koji treba da smanje vitalnost organizma kome se usađuje novi organ kako bi se sprečila prirodna reakcija njegovog odbacivanja. Oni se stručno nazivaju imunio supresivnim lekovima i praktično se uzimaju čitavog života, koliko ko uspe da ugrabi nakon tranplantacije. Samo za razvoj ovih farmaceutika (čitaj ekeperimenata) potrošeno je mnogo života, kako životinjskih, tako i ljudskih. Posebno dečijih, jer poznato je da deca imaju dobro razvijen timus koji je bio veoma važan za ove eksperimente jer proizvodi T ćelije. Logično je da ne možete razviti ni jedan bojni otrov ili farmaceutik za decu ili ljude, a da ga na istima niste isprobali. Zato mnoga deca nestaju ili se razboljevaju od kojekakvih stručno nazvanih „retkih bolesti“.

Procenat preživljavanja nakon transplantacija se u medijima obično izostavlja.

Poznato je da se organi uzimaju i sa mrtvih i sa živih donora, pa se za ovaj medicinski biznis godinama postavljalo pitanje etičnosti.

Ali, tamo gde kapitalisti osete velike pare i mogućnost fanstastične zarade uz malo ugalanja, medijskih obmana i sitne korupcije lekara i državnika, teško ih je zaustaviti. Za vlastelu su životi običnih ljudi kao životi pasa . Možete ih držati u stanu da vam se umiljavaju, koristiti ih za lov i rad u fabrikama, ili ih baciti šinterima. Tako su i mnogi ljudi postali biološki otpad koji su uhvatili “šinteri” zaduženi za lov na ljudske organe. O tome koliko su zastrašujuće razmere ovog lova, verovatno nikada niste ni razmišljali, dok niste čuli da se i na Kosovu pojavila ekipa za kradju ljudskih organa. A profit je kapitalistima najvažniji, bilo gde da se može napraviti. Tako je i biznis sa transplantacijom organa poslednjih deset godina počeo ubrzano da se razvija širom sveta.

Masonerija koja nadgleda najuticajnije globalne i mnoge nacionalne medije (i postavlja svoje ljude u upravne odbore kao i gen. direktore) stara se da ova morbidna propaganda sa ogromnim brojem promotera – novinara, lekara i političara bude stalno prisutna tema informativnih programa.

Samo u SAD je  od 2005. do 2012 svake godine izvršeno oko 28 000 transplantacija.  Godišnje se računa da je ovaj biznis težak oko 5,4 milijarde dolara. Sada ukupno 117 000 ljudi čeka na neku transplantaciju samo u SAD.
Izvršna vlast u Srbiji, pod pritiskom farmaceutskog biznisa, upravo grozničavo nastoji da zakonima i drugim stimulacijama u zdravstvu uvede ovaj biznis u bolnice u Srbiji.

BROKER ORGANA – NOVO PROFITABILNO ZANIMANJE

Kada pojedinca (čitaj žrtvu) koje alopatska medicina (koja je kapitalistički izum) stručno ubedi da mu nema života ako ne zameni svoje srce sa kardiomiopatijom (ili neki drugi organ) transplantacijom, masonerija već ima razrađen mehanizam prikupljanja “humanitarne pomoći” koji se onda po potrebi  aktivira. Tada se u ove fondove ubaciju stotine hiljada evra i dolara, a cenjakanja sa “uglednom bolnicom” koja idu plus – minus koja stotina hiljada su savim uobičajena. Ako operacija i ne uspe, novac se zadržava i bolnica deli troškove sa svojim dobavljačima organa, takozvanim brokerima organa i farmaceutskim kompanijama.

Ono što je najprljavije u ovom biznisu, a što ni jedna bolnica ne želi da prizna, je da su mnogi organi ili tkiva za ovu profitabilnu bolničku uslugu, ubačeni čistim kriminalnim švercerskim kanalima i pokupljeni od sirotinje i zatvorenika u Aziji i Africi, Istočnoj Evropi.

Tako je u Ukrajni  febuara 2012. policija otkrila u jednom zapuštenom kombiju veliku količinu ljudskih kostiju i raznih tkiva koja su bila spakovana u priručnim frižiderima. U “robu” su bile udenute  koverte sa keš novcem i rezultatima autopsija napisanim na engleskom jeziku.

Zaplenjena dokumenta otkrila su da se radilo o tkivima mrtvih Ukrajinaca koja su bila pripremljena  za jednu fabriku u Nemačkoj koja se bavila reciklažom bio-produkata. Ta fabrika je bila deo lanca američke medicinske kompanije RTI Biologics sa sedištem na Floridi.

Kompanija RTI Biologics humane ostatke pretvara u razne medicinske implante koji s e danas širom sveta na mnogim klinikama rutinski ugrađuju, kao zubi, delovi ligamenata, rskavica, rožnjače, kosa…
U SAD (kao i u većini drugih zemalja) nezakonito  je kupovati i prodavati humana tkiva, pa čak ni ljudsku kosu. Ipak, dozvoljeno je platiti za uslugu koja pokriva troškove traženja, skladištenja i procesiranja humanog tkiva za ove rutinske implantacije.

RTI je tako prošle godine imala 11,6 miliona dolara bruto profita, na ukupnu zaradu od 169 miliona. Ova usluga u prikupljanju i dilovanju ljudskih organa stvorila je nove trgovačke mešetare tzv. brokere organa. Dakle, po zakonu ne možete sami prodati svoj bubreg bolnici, ali ga možete krišom ponuditi brokeru organa (treba samo da ga nadjete ili da on nadje vas) i broker organa će sve dalje organizovati. I bolnica će od njega taj bubreg otkupiti i transplantirati ga i to sve naplatiti nekome ko ima para ili kome je novac sakupljen preko  neke “humanitarne” akcije.

Tako je policija u Ukrajni nabasala na deo velike medjunarodne mreže brokera organa koja je obuhvatala niz mrtvačnica. Sve su bile  u blizini pristaništa na Crnom Moru. Tu su sa leševa koji su određeni, na primer za spaljivanje, ili na kojima je vršena obdukcija, skidana tkiva. Naravno, svi koji legalno rade u ovom biznisa, tvrde da se to ne radi već je sve veoma sigurno i odgovorno uz znanje i saglasnot porodica i sl. Kompanija RTI zvanično tvrdi da s e prema donorima tkiva ophode sa dužnim poštovanjem i da se delovi tela koriste samo kako bi s e nekom  “pomoglo”. Reč “pomoć” je uvek prisutna u medijima i tzv “humaniratnim” akcijama prikupljanja novca, dok s e zarada brokera i profit bolnica koje obavljaju tranplantaciju ne pominje. Sama cena transplantacije po stavkama se ne objavljuje. Jednostavno, sve je tu jako skupo. Za razliku od mesara, hirurg seče za mnogo veće pare.

SAD su inače najveće tržište kao i snabdevač “sirovinama” za ovu namenu, pa se procenjuje da se dva miliona bio-produkata od humanog tkiva proda svake godine. Ova brojka je poslednjih 10 godina u stvari duplirana.
Samo jedno mrtvo telo može ostvariti zaradu od 80 000 do 200 000 dolara za razne neprofitnme i profitne učesnike u ovom poslu nabavke i prodaje tkiva.

Za razliku od srca i pluća koja se moraju pratiti od donora do primaoca, ni vlasti ni bolnice se ne trude da prate odakle i od koga potiče materijali za recikliranje kože, kostiju, ligamenata, rskavice, rožnjača ili bubrezi. Da li je donor bio zaražen nekim HIV-om, drugim virusom ili nekim bakterijama, nije važno.Čak i hrani koju uzimam postoje barkodovi na pakovanju kojima se utvrdjuje poreklo hrane, ali poreklo tkiva i kostiju za implante se ne utvrdjuje. U stvari, oni koji profitiraju znaju da su i HIV i druge viruse  ionako izmislili.

U IZARAELU JE NAJMOĆNIJA BIO PIRATERIJA SVETA
Najorganizovanija svetska mreža brokera i dilera organa i tkiva nalazi se danas u Izraelu. Ovo tvrdi
Nensi Šefer Hjuz,  profesor antropologije na univerzitetu u Berkliju, u Kaliforniji. Još od 1996. ona se aktivno uključila  u praćenje krujumčarenja ljudskih organa za potrebe transplantacija. Pored brokera i dilera u mreži su i mnogi lekari , kao i neprofitne organizacije (“humanitarne”) koji čitavu delatnost objedinjuju. U sistem su uključemi kao logistika i brojni korumpirani novinari i lekari i ministri sa ciljem da transplantaciju i doniranje organa promovišu.
“Izrael je na vrhu”, tvrdi Nensi Šefer Hjuz. “On ima pipke koji dosežu širom sveta. Imaju piramidalni sistem za rad koji je zadivljujući… svuda imaju brokere organa i bankovne račune; imaju osobe za vrbovanje koji nalaze translatore, imaju turističke agente koji im sredjuju vize…”

Organe ova izraelska mreža najviše prikuplja, po izveštaju dr. Šefer Hjuz,  u Brazilu, Argentini, Kubi, Moldaviji, Izraelu, Tusrkoj, Indiji, Južnoj Africi i SAD. Tamo gde cveta siromaštvo i korupcija.

Šefer Hjuz je takođe otkrila da je prikupljanje tkiva- kože, kostiju…ali  i organa vodio mnogo godina izraelski L. Grinberg Nacionalni Institut forenzičke Medicine (L. Greenberg National Institute of Forensic Medicine), poznat i kao  Abu Kabir Institute, kada je na njegovom čelu bio bivši direktor  dr Jehuda Hisa.
Organi su često uzimani sa mrtvih (ubijenih?) Palestinaca čija tela su dovožena  na autopsiju u Abu Kabir forenzički institut i tu su im skidani organi i tkiva o čemu je 2009. pisao i švedski tabloid “Aftonbladet”.

Objavljivanje ovog teksta izazvalo je lavinu protesa jevrejske antidifamacijske lige u Njujorku (ADL) koja je odmah krenula da ih optužuje za antisemitizam i sl. (šta drugo?).

Ali, kada je jula 2009, američki  FBI uhvatio u švercu organa ortodoksnog i bogatog rabina  Isaka Rosenbauma , koji je godinama bio deo veoma organizovane mreže za prikupljanje, transport i prodaju organa (a zvanično se predstavljao kao trgovac nekretninama)  stvari su jasno izašle na videlo. Njihova mreža za prikupljanje organa  je bila u Turskoj , Moldaviji, Ukrajni, Brazilu, Nemačkoj, Južnoj Africi, Filipinima, Kosovu, Kini, Azerbejdžanu i SAD. Prikupljene organa i tkiva su prodavali bogatim Izraelcima ili Jevrejima u SAD. Zanimljiivo je da  u srpskim medijima ova afera sa rabinom Rosenbaumom nikada nije pomenuta, baš kao ni Izrael, iako se znalo za kradju organa sa zarobljenih Srba na Kosovu.  Čak je i pravnik Dik Marti (izvestilac Saveta Evrope o trgovini organima na Kosovu) naveo u svom izveštaju da su primaoci organa izvadjenih sa srpskih žrtava bili Jevreji.
Osećajući s e ugroženim zbog ove izjave, bivši albanski premijer  Sali Beriša je, kao svoju odbranu zbog očitog saučestvovanja u ovim zločinima, zasnovao na etiketiranju Dika Martija nazivajući ga antisemitom i rasistom (šta drugo?)

Eto, to je bila odbrana  kosovske oslobodilačjke vojske-napad na istražioce sa pozivanjem na antisemitizam(!). I pijanom jasno.

Američko crno tržište bubrega i hapšenje Rosenbauma.

CENA BUBREGA ZAVISI I OD NJEGOVE NACIONALNOSTI
Da bolnice mnogo više cene novac od ljudskih života potvrdjuju i neke od afera o kojima su mediji obavestili javnost. Tako je najveća privatna južnoafrička  bolnica St. Augustus u Durbanu priznala da je primila 342.000 funti od jedne švercerske grupe  koja je pokrala bubrege od petoro dece. Ova bolnica je jedna u lancu bolnica Netcare, koje posluju i u Britaniji. Pomenuta grupa je učestvovala u organizovanom vrbovanju sirotih Brazilaca i Rumuna koji su bili spremni da im prodaju svoje bubrege od 3000 do 6000 dolara, a koji su onda tranplantirani bogatim Izraelcima u pomenutoj bolnici u Durbanu. Koliko je cena u ovom brokerskom poslu sa organima fleksibilna vidi se jer je ista grupa od donora iz Izraela otkupljivala bubrege po ceni od 20 000 dolara, dok su rumunski i brazilski cenjeni manje.

Siromašni Indusi koji su ostali bez bubrega.

TRŽIŠNA BITKA ZA VLADINE PROGRAME
Ni bolnicama „nije lako“, jer moraju mešusobno da se bore da dobiju podršku vlade SAD za ovaj unosan biznis pošto je kongres SAD formirao fondaciju kao mrežu za raspodelu organa (United Network for Organ Sharing ) koja pomaže da bolnice koje imaju hitne slučajeve za transplantaciju mogu da dobiju različite vrste pomoći uključijući i prioritet u dobijanju organa, kao i neku vrstu finansijskog osiguranja u ovom biznisu. Da bi se kvalifikovale za ovaj program bolnice moraju da imaju i odredjenu kvotu “hitnih pacijenata”.

Tako su neke od njih pribegle raznim biznis trikovima, o čemu je izvestio i Rojters.
Naime, dve univerzitetske bolnice u Čikagu (Northwestern Memorial Hospital),  platile su kaznu od 115 000 i 23 000 dolara, a University of Illinois Hospital je tužena za čak 3 miliona dolara, kada je otkrivenmo da su lažno dijagnostikovali pacijente da bi stekle pravo učešća u pomenutom programu.

One su pojedine pacijente predstavljale kao hitne slučajeve i držali ih na intenzivnoj nezi bez potrebe samo da bi izgledali bolesniji. Radilo se o kandidatima za tranplantaciju jetre. Kada je u pitanju jetra donora je manje nego što treba, pa blizu 20 000 Amerikanaca sada čeka operaciju, a oko 5000 se obavi svake godine.

KOD KINEZA JE SVE NAJJEFTINIJE, PA I ŽIVOT

Dr Tomas Diflo je bio direktor programa transplantacije bubrega pri “New York University Medical Center” , kada su sve više počeli da mu se javljaju pacijenti kojima je transplantiran bubreg i koji su prošli ili kroz lošu operaciju ili nestručan postoperativni tertman. Bili su to uglavnom Amerikanci kineskog porekla i to mlađe žene. Tako je dr Diflo razotkrio da su svi oni dobili bubreg u Kini i to po ceni od 10 000 dolara za tranplantaciju.
Dr Diflo je tako saznao da u Kini postoji već godnama uhodan sistem prikupljanja organa od ogromnog broja osuđenika na smrt. Kinezi koji su živeli u SAD su im bili odlične mušterije.
Operacije su, međutim, vršene dosta nestručno, ilegalno, i to je bio  razlog zašto je dr Diflo sa ovim svojim saznanjem izašao u javnost.

Iako je kineska ambasada o svemu ćutala, baš kao i američka vlada, FBI je pokušao da uđe u trag ovoj brokerskoj kineskoj mreži. Tako je FBI svojevremeno otpočeo saradnju sa jednom privatnom kineskom fondacijom u SAD koja istraživala zločine “crvene vlasti” u jednom od četiri najveća komunistička gulaga u kojima su zatvarani protivnici kineske revolucije i terani na prinudni rad. Bio je to zatvor Laogai kroz koji je prošlo nekih 50 miliona Kineza. Ovaj prinudni rad je donosio novac  za brzo rastuću ekonomiju zemlje. Kažnjavanje se tako nije završavalo samo smrću, obično metkom u čelo,već su  porodice ubijenog  morale i da plate za taj potrošeni metak.

U Kini se i danas ljudi osudjuju na smrt i za lakša krivična dela: za nenasilne pobune ili štrajkove, za uzimanje mita, kradju kreditnih kartica, izbegavanje plaćanja poreza, kradju robe iz kamiona ili kradju voća i povrća. Mnogi politički neistomišljenici su osudjeni na smrt i pogubljeni. Broj ovakvih pogubljenja  je u Kini ogroman.
U Kini je samo 1996 u jednoj akciji “protiv organizovanog kriminala” (koju vlada  organizuje s vremena na vreme) pogubljeno čak 4000 zatvorenika. Po izveštaju Amnesty International, 1999-te broj pogubljenih je bio 1263.

Hapšenja i smrtne egzekucije su u Kini i danas masovna.

Laogai je tako vremenom postao prava kompanija za egzekucije i upravo je on bio zatvor iz koga su najviše stizali organi za transplantaciju. Američki Laogai Research Foundation je vodio izvesni Hari Vu.

ISTRAŽIVANJE O KINESKIM GULAZIMA

Hari Vu je tako 1998. uspeo da se poveže sa nekoliko ljudi iz brokerske mreže koja je radila u Kvinsu (Njujork) i organizovala ovakve jeftine tranplantacije u Kini. Došao je i u kontakt sa jednom klinikom za bubrežne bolesnike u Arubi (švercerski raj na Karibima) gde je uhvatio vezu sa dva Kineza koja su bila spemna da organizuju, ne samo putovanje u Kinu na transplantaciju, već i da prokrijumčare rožnjače (koje se mogu održavati u životu nekoliko nedelja). Laogai Research Foundation otkrio je i kineskog lekara koji se reklamirao kao broker organa u novinama na kineskom jeziku koje su izlazile u SAD.

Ali, čitava akcija 1998.  je propala kada je ključni svedok u ovoj mreži pobegao iz SAD i odbio da se vrati i svedoči. Tako niko od ovih učesnika nije izveden na sud i ovaj kriminal nije zvanično dokazan.

Hari Vu je utvrdio i da su 70 posto bolnica koje skupljaju organe u Kini – vojne bolnice.
Novac se deli medju onima koji imaju pristup mrtvim telima, pa onda naviše  u hijerarhijskoj liniji vlasti, što može da uključi i sudije i tužioce. Vojni oficiri  mogu prisustvovati samim pogubljenjima, a imaju i mogućnost da u njima učestvjuju.

Kina je u 20 godina izvršila oko 25 000 transplantacija ne praveći razliku od koga potiču organi.
Po nekim svedočenjima neka pogubljenja su vršena samo zbog potrebe za određenim organom. Prvo bi osudjeniku na smrt davali anesteziju, kao životinji, i onda bi bili likvidirani metkom u glavu.
Kada je bila potrebna jetra ubijani su  metkom u glavu, a kada je potrebna rožnjača pucano im je u srce. Korišćena je  i smrtonosna injekcija.

Aktivisti ove Fondacije svedočili su i pred Američkim kongresom otkrivajući zločine u Kini, ali najverovatnije ne znajući da je  monstruoznu kinesku revoluciju odradila skrivena ruka Zapada i njihova  masonerija sa Jejl univerziteta osnivajući upravo u Kini medicinske Jali koledže. Kina jednostavno nije ono što i mi u Srbiji mislimo da jeste. Ona je i dalje jedan veliki gulag najjeftinije radne snage i života uopšte. Biti sloboduman čovek i intelektualac u današnjoj Kini je gotovo ravno smrtnom grehu.

Ako ste možda bili na morbidnoj satanističkoj izložbi „Bodies Revealed“ održanoj i u Beogradu, koja je izložila oderane i iseckane leševe Kineza  možete je slobodno povezati sa ovim gulazima. To što organizatori izložbe tvrde da su od svakog leša („dok je bio živ“)  dobili napismeno odobrenje da bude ovako upotrebljen, neka bude stvar vašeg razmišljanja i vere u istinitost onoga što je napisano na propagandnom na papiru. Ove leševe su za izložbu pripremali upravo kineski zatvorenici.

DR ARČI KALOKERINOS HRANOM LEČIO KARDIOMIOPATIJU
Da li su transplantacije srca baš neophodne i mogu li se slabosti srčenog mišića otkloniti jednostavno njihovom boljom ishranom? Pokojni Dr Arči Kalokerinos nakadašnji hirurg iz Australije upravo je u ovakvom načinu lečenja kardiomiopatije imao uspeha. Kalokerinos je ranije čuo da je “epidemija” srčanih bolesti u Kini nestala kada je otkriveno da se davanjem selenijuma jača srčani mišić.
Takođe je čuo  da je bolest  srčane slabosti  kod ovaca na Novom Zelandu nestala kada je otkriveno da je trava koju su pasle deficitarna u raznim tragovima minerala.

Kada mu je jedan mladi čovek koji je imao kardomiopatiju – degenerativnu bolest srčanog mišiča (koja kada je jako izražena u alopatskoj medicini obično znači da je jedina nada za prživljavanje tranplantacija), došao kao pacijent na konsultaciju dok je čekao tarnsplantaciju i donora,  dr Kalokerinos je odlučio da proba nutricionistički da ga ojača. Pošto ništa nije mogao da izgubi pacijent počeo je da uzima mešavinu raznih vitamina (prirodnih, ne sintetičkih)  i minerala (koloidnih): vitamin C, vitamin E, B-grupu vitamina, cink, magnezijum, mangan, selenijum i riblje ulje.
Pacijent je prestao da puši i polako je počeo da poboljšava stanje svoga srca sve dok mu srce nije funkionisalo sa 80 posto snage od normalnog. I tada je već mogao da vodi normalan miran život.

Još jednog starijeg pacijenta sa teškom kardiomiopatijom, koja je nastala brzo, tretirao je dr Kalokeronos na isti način. Na prvom rendgenskom snimku je srce bilo ogromno i imalo je veoma velike probleme u radu. Ali, terapija vitaminima i mineralima je dala odlične rezultate što je potvrdio i drugi specijalista kada je ponovo napravio i pregledao snimke njegovog srca. Bilo je normalne veličine i dobro je radilo.

Sa ove dve uspešno sanirane kardiomiopatije, Kalokerinos je pokušao da zainterseuje bar nekog od kardiologa, ali je ubrzo shvatio da je to traćenje vremena. Oni bi videli njegove pacijente, uporedili nalaze i snimke,  nisu imali objašnjenje zašto je došlo do poboljšanja u radu srca, ali su i dalje bili neprijatelsjki rapoloženi prema ovakvoj vrsti terapije.

Narednih nekoliko godina dr Kalokerinos je tretirao još nekoliko pacijenata od kardiomiopatije na isti način i njihovo stanje se drastično poboljšalo. Svestan da nije imao dovoljno pacijenata da bilo šta dokaže ogromnom i moćnom kardio establišmentu svoja iskustva je zato mogao samo da opiše u knjizi. Medicinski establišment je nalagao tranplantaciju i tretman produktima farmaceutskih fabrika. Pošto se od ovoga srce ne može oporaviti, pacijent je do kraja života ovisnik (mušterija) na farmaceuticima. I samo to je dobar medicinski  biznis. U medicini danas vredi samo novac, a ljudski život ne.

O radu dr Kalikarikosa možete pročitati u knjizi
“Medicinski pionir 20 veka” (Medical Pioneer of the 20th century).