Nedodjija

blog o alternativama…


2 коментара

i onda su dosli grabljivci….

velicanstven film o samoj nasoj osnovi: o ljudskosti…..

Advertisements


4 коментара

Prica: Ljudi zveri….

na blogu castellum nadjoh predivnu pricu… opisala je nas svet neobicno tacno…

U snovima  je sve moguće, zato volim da sanjam.

Sanjala sam noćas široki,  zeleni pašnjak i na njemu stado ovaca . Umorni pastir odmarao se u hladu orahovog drveta i na fruli svirao pesmu slobode.  Bilo je tako toplo, mirno. Na trenutak sam se osećala slobodno, kao da sam imala krila. Vetar mi je milovao umorno lice. Umila sam se na potoku koji je proticao u blizini. Voda je bila taman toliko topla da je podsećala na detinjstvo. Sa druge strane potoka stajala je srna. Gledala me je mirno svojim krupnim očima, bez straha. Ptice su obletale oko mene pevajući pesme slobode i sreće. Iz šume  je se pojavila starica, sa najmirnijim plavim očima koje sam ikada videla. Hodala je lagano, korakom deteta. Njena duga seda kosa viorila se nošena vetrom, koji  je kada se malo bolje oslušne svirao melodiju koja je podsećala na sreću. Starica me je nekako tužno gledala. Njen pogled se nije uklapao u idilu. Pomilovala me je po kosi i rekla „To što ti tražiš je nemoguće  i zbog toga nikada nećeš biti potpuno srećna. Svet u kome živiš nije ni malo nalik onome čemu se nadaš. Ali ako otvoriš srce i dopustiš da ti ljudi priđu, osetićeš njega, koji kao i ti luta sam putem beznađa.“.

Tada sam se probudila. I evo me ovde sa tobom, u ovom zagušljivom kafiću. Ovde nema ni jedne duše vredne pomena. Oko nas ne postoji ni jedna osoba vredna mog pogleda. Vidiš li koliko su svi sumorni? Crni dim im je opkolio dušu, samo zlo izbija iz njihovih očiju. Zavist ih izjeda. Duše su im kao crni gavrani, kada osete miris mrcine navale i prožderu je. Ni mrtvome ne daju mira, ako neku korist osete i leš će iskopati i proždrati.

Vidi im ruke! Ni krv svojih predaka nisu sprali, a već su krvavi do lakata. Kada progovore iz usta im ne izlaze reči, nego  otrov, pacovi i crni dim. Duše su im toliko trule da njihov smrad osetiš, ma koliko daleko bio od njih. Samo da me ne zatruju. Toga se plašim. U ovom svetu čovek nije čoveku brat, čovek je zver, sa dugim kandžama i oštrim zubima. Ako namirišu žrtvu progutaju je, i nema te više.

Pogledaj im oči! Vatra izlazi iz njih. Kao iz pakla da su izašli. Sinovi ubijaju svoje očeve zbog novca, majke uništavaju živote svojih ćerki jer ne mogu da se pomire sa starenjem. Deca mile po ulicama moleći za koru hleba , jer su im roditelji u nekom mračnom sokaku, leže na kartonskim kutijama, opijeni jeftinim pićem ili sa praznim špricem pored svog iskasapljenog tela. Sodoma i Gomora nisu približno grešne kao svet danas. Oni su bezgrešni za današnje ljude – ljude zveri u okovima beznađa.

Otkud ja ovde, u ovom svetu? Osećam se kao izgubljeno jagnje među vukovima, preplašena srna među lavovima. I reci mi kako da otvorim srce? Kome? Da postanem kao oni ? Boli me i sama pomisao na to. Idem sada, negde. Moram da se sklonim. Tu malo dalje od naselja postoji jedna staza. Ne znam kuda vodi. Noćas ću otkriti. Moram da se odmorim.  Umorilo me je ovo zlo, beznađe i zavist. Imam utisak da ako još malo ostanem miris truleži će mi se uvući pod kožu i neću moći dugo da ga sperem. Idem, čuvaj se. Mogu te proždrati. Vidi im očnjake, osetili su svežu krv. Samo čekaju da padneš i nema te. Čuvaj se. Čuješ li kako reže? Idem.

Izašla je na ulicu svojim lakim korakom stigla je do staze spasa. Nije ni znala kuda korača. Vetar joj je pokazivao put. Miris vode ju je dozivao. Osećala je samo spokoj oko sebe.

Stigla je do reke. Na klupi je sedeo neki mladić. Beličasta svetlost ga je okruživala. Tako izdaleka posmatran izgledao je kao pun mesec na mračnom nebu. Posle dužeg vremena nije osećala miris truleži i gara. Vazduh joj je mirisao na mir, spokoj, detinjstvo. Prišla mu je polako, bojažljivo.  Osetila je da je drugačiji, da iz njegovih očiju ne izbija vatra koja proždir , da iz njegovih usta ne izlaze pacovi, trulež i gar. Čuvši njen korak, lagana se okrenuo. Oči su mu sjale kao zvezde na avgustovskom vedrom nebu, treperevši sjajem dobrote i ljubavi. Pružio joj je ruku. Posmatrala ga je par trenutaka i lagano mu je dodirnula prste. Kada ga je dotakla beličasta svetlost koja je njega okruživala spustila se i na nju. Čula je vetar kako svira umirujuću melodiju.Voda je žuborila u ritmu spasa i ljubavi.

Znala je da on ne pripada ljudima zverima, da on pripada Njemu. Znala je da je spašena.

autor:  didiona


2 коментара

nasa „vlas`“ i mi

Resnik je odvojeno predgradje Beograda od 50-tak hiljda stanovnika… svi se znaju i svi sve znaju….

deca od 15 do 25 godina nam se po ovoj vrucini okupljaju nocu uglavnom po ulicama i coskovima komsiluka… i tako, neku noc naidje puna „marica“ policije, one „interventne“

otvorise se zadnja vrata i neko od policajaca se prodao sa naredbom: „ti ! dolazi ovamo !“ klinci se nisu mnogo uzbudjivali oko toga, ali je  moj stariji poslusao, polagano ustao i krenuo da vidi sta im treba…. elem, razumeo ih je tek iz petog pokusaja…. zalutali su po Resniku, a trazili su put za Rakovicu….  ukazase im… a kad su otisli svojim putem, klinci su se od srca smejali i jos ih dugo imitirali, a njih dvojica su mi u 02h ujutru sa smehom prepricavali ponasanje momaka iz interventne, koji su mozda godinu dve stariji od njih (a mozda i nisu…)

poenta ovog pisanija: kultura i nacin ponasanja nekih slojeva naseg drustva… momci iz interventne su mogli normalnim glasom i bez naredbodavnog tona da pitaju za put, kad su vec u sred noci zalutali (otkuda su samo, kad su mogli da zalutaju u ovom gradu…), uzgred, moji momci vidjaju te momke po Rakovici i kad oni nisu u uniformama, i tada se ne ponasaju tako naopako…  (pitanje je kako ih nije blam da se drugim vrsnjacima obracaju tim tonom…)

drugo je prica jedne studentkinje iz Beograda i njenom iskustvom sa kontrolorima u troli i policijom….        Jednog dana krenula ja na fakultet

Jednog dana krenula ja na fakultet. Imala sam neki jako bitan kolokvijum. Već napeta i prethodno iznervirana, ušla sam u trolu bez karte. Vozim se ja tako, kad vidim kontrolu u zelenom kako ulazi u trolu. Mrzelo me da ustanem i da bežim od njih, rekoh, neće biti problem što nemam kartu, ranije mi se dešavalo da me puste i viđala sam da druge puštaju itd.
I tako, dođe meni kontrolorka i kaže – kartu na pregled, ja rekoh- nemam kartu, nisam to rekla sa nekim šlihtarskim smeškom, nisam bila ni drska, onda ona meni- morate da mi date neki dokument za legitimaciju, ja rekoh- nemam dokumenta, mada sam imala ličnu kartu u džepu, nisam htela da joj pokažem jer pobogu dosta mi je plaćanja sa svih strana, plaćam školarinu 100 000 din, nemam pare za svoje potrebštine, a kamoli da dajem ličnu kartu da mi napiše kaznu ni za šta, za jednu kartu za koju je mogla da me istoleriše kao što je istolerisala milion njih pre mene. I onda je krenula tako da mi ponavlja jednu istu rečenicu kako treba da joj dam dokumenta, onda sam joj pokazala torbu i rekoh – eto vidite da nemam dokumenta. Onda je došao njen stariji kolega kontrolor, i krenuo sve isto da mi ponavlja, kako treba da mu pokažem dokumenta, istu rečenicu koja je izgovorila njegova koleginica, ja isto odgovaram- on isto ponavlja, i onda sam se nasmejala, kad meni kontrolor na to kaže- kako si ti drska pa šta se smeješ, sad ću ja da ti pozovem policiju, kažem ja njemu- pozovite, to je bio blef, mislila sam da neće pozvati, kad ono on uveliko telefonira! I ja rekoh – ma sad ću ja da izađem na sledećoj stanici (koja je bila pretposlednja kod Narodnog pozorišta), ne može niko to da mi zabrani, i krenem da ustanem a on mene tako zagradi, pošto sam sedela na zadnjem sedištu, rukama uhvatio šipke, tako da mi ograniči prolaz, a vozaču je doviknuo da zatvori zadnja vrata. Ja onako izrevoltirana, bes mi je ljuljnuo u glavu, mislim se sa kojim pravom on meni ograničava moje kretanje, krenem da se guram sa njim kako bih sebi oslobodila prolaz (znam, smešno je, bio je veći od mene, i ispala sam malo divljak, ali bes me je potpuno savladao), slučajno mu isprljam pantalone ali to je bilo sasvim malo, i onda je krenuo tako da se dernja što sam mu isprljala pantalone, kako treba da me bude sram i ostale grdnje je spominjao kojih ne mogu da se setim, i on je sav drhtao od besa, i onda mi je zapretio u jednom trenutku- lupiću ti šamar, i tako sam ga čekala da mi lupi šamar. Nije mi lupio šamar, čekali smo policiju, onda sam prišla vozaču i rekla mu ljudski- molim te mi otvori vrata hoću da odem odavde, i on meni- ne, ne, rečeno mi je da ih zatvorim. Onda usput čujem kontrolora koji priča sa policajcem i kaže mu kako sam ja njega napala! I tako dođe policija kaže mi sve će biti u redu, ja im dam ličnu kartu, objasnila zašto nisam dala kontrolorima ličnu kartu, tu se i rasplačem, zaboravila da im kažem da mi je kontrolor pretio šamarem (mada nije bilo ni svedoka da to potvrdi jer smo u tom trenutku bili sami u zadnjem delu trole), pitali su me jel su te dirali- ja kažem nisu, jer me i nisu dirali, a zaboravila sam da im kažem da mi je ovaj ograničio slobodu kretanja, i tako na kraju su mi napisali kaznu. Nekako me je tako brzinski policajac ispitao da nekako nisam mogla da se izjasnim, osetila sam se kao da su me smotali i napisali kaznu. Sve su to uradili rutinski, i doprineli su tome da se osećam povređeno, da shvatim policajce kao ljude koji rade za sebe a ne za dobrobit drugih, a osećanja prema kontrolorima da ni ne pominjem.
Ovakvih slučajeva je mnogo, ima i mnogo gorih, što pokazuje da je ovakav sistem loš, da budi ono loše u ljudima i da samo doprinosi netrpeljivosti koja se lako budi u ljudima, koji su već uveliko nezadovoljni svojim stanjem, okolinom pa i samim ljudima. Ne trebaju nam dodatni “upaljači“ nezadovoljstva u nama. Razmislite o tome.                                                Palačinka

to je situacija tipa: dal` da kupim kartu ili uzinu…. ovaj put je prevagnula uzina….

mladi nam ukazuju na svakom koraku kako vide svet u koji smo ih postavili:

pitanje za nasu generaciju: kako zastiti one koji su nam povereni na cuvanje…

 


Оставите коментар

Ko smo mi u stvari…?

Je li vam nekada pala na pamet ideja, da – ako smo mi stvarno onakvi kakvim nas pokusavaju prikazati…. da ne bi bila potrebna ovooolika sila da nas potisne, da nas predstavlja u losem slvetlu, da nas ubedjuje da smo slabi i bezvredni….

da smo stvarno slabi i jadni, ne bi se na nas islo ovako mocnom masinerijom: vojnom, ekonomskom, medijskom, manipulativnom…..  oni na nas idu ovolikom silom, zato sto smo u stvari veliki, jaki, dobri….

ali, posto jos niko nije bio prorok u sopstvenom selu, evo da nesto o ljudima kazu neki drugi, pa da poverujemo:

sretna nam svima Nova 7519. godina …!