Kosovo kao pocetak drobljenja drzava i regionalizacije Evropske unije…

Evropa je nastala raspadom velike Srbije

Dr Jovan Deretić o krivotvorenju srpske istorije po ukusu njenih neprijatelja

Piše Jasna Jojić, objavljeno u Kompaniji “Novosti”, maja 2008.
u razgovoru aktivno učestvovao moj urednik Milomir Marić

Falsifikovanje srpske istorije organizovao je Vatikan dopisivanjem dela Konstantina Porfirogenita u 17. veku, ali je istinitu knjigu “Kraljevstvo Slovena” Marva Orbina, koju je bez prvih 244 strana izdala Srpska književna zadruga, cenzurisao Dobrica Ćosić

* Našoj javnosti ste poznati po tvrdnji da je na Berlinskom kongresu dogovoreno da se izmisle Južni Sloveni samo da bi se falsifikovala antička i srednjovekovna srpska istorija i rasparčao Balkan. Da li mislite da je nedavno proglašenje nezavisnog Kosova, nastavak te ideje i pokušaj da se Srbi vrate u granice određene zaključcima sa Berlinskog kongresa 1878. godine?
*Kosovo je samo početak drobljenja država preko regionalizacije Evropske Unije koju je isplanirala Nemačka
*U izveštajima CIA pisalo je da je naoružavanje Tuđmanovih ustaša finansirano iz Srbije preko Dafiment banke
*Milošević je Ruckoju i Hazbulatovu poslao 22 miliona maraka za rušenje Jeljcina i vraćanje komunista na vlast
*U CIA postoje dokumenta da je Tito bio poljski Jevrejin, rođen u Americi, u Bruklinu, i da mu je pravo ime Valter Vajs
U milenijumima dugoj srpskoj istoriji nikada nije postojalo robovlasničko društvo
*Rusi su Srbi koji su otišli s Balkana
*Sveti Petar je prvo organizovao crkvu u Srbiji pa onda u Rimu
*Prva otadžbina Srba u spisima je Sveto sedmorečje, deo između reka Dunav, Drava, Sava, Drina, Morava, Tamiš i Tisa, a centar je bio Beograd, prostor gde su sada Vinča i Banjica
*Paralela između vinčanskog i etrurskog pisma pokazala je da su to ista pisma
*Srbi su imali Arhiepiskopiju od 49. godine
– Tako je. Iza toga stoji Vatikan koji je inače bio inicijator falsifikovanja antičke istorije Srba, i ambicije Nemačke. Pre nekoliko dana došli su kod nas neki Česi, doneli silnu literaturu i kukaju – kažu Nemačka preko Evropske unije hoće da realizuje ciljeve koje ratovima nije mogla. Preko novog Ustava Evrope misle da će uzeti Česima Sudete, nama Kosovo i Vojvodinu. Sve se glasnije bune i druge države, jer znaju da već decenijama postoji plan rasparčavanja i Francuske, Španije, Italije… Svih sem Nemačke. Kosovo je, dakle, samo početak drobljenja država preko te regionalizacije Evropske Unije.
* Da li ste vi očekivali da će Srbija proći ovako loše kao u ovim poslednjim ratovima?
– U početku nisam. Ali, kada sam dobio uvid u dokumenta američke obaveštajne službe, CIA, naslutio sam šta će se desiti. Glavni krivac za ovakvu sudbinu Srbije je Slobodan Milošević. On je izdao Srbiju, boreći se da zadrži svoju fotelju.

 

* Kako ste uspeli da dođete do dokumenata CIA?
– Bio sam predsednik Kraljevske vlade u egzilu, u Americi, četiri godine, od 1992. do 1996. To je bila vlada prestolonaslednika princa Aleksandra, koju je formirao Stejt Department Sjedinjenih Američkih Država (SAD), iako je on boravio u Londonu. Počasni ambasador bio je Hili, američki general u penziji, koji mi je kao presedniku vlade redovno prosleđivao informacije šta se dešava u Srbiji. Tako sam imao uvid u neke izveštaje američke obaveštajne službe, koja je na terenu bivše SFR Jugoslavije, zahvaćene ratom, radila perfektno.
* Šta je to u izveštajima CIA na osnovu čega Miloševića proglašavate glavnim krivcem?
– Pre svega, podatak da je naoružavanje Tuđmanovih ustaša finansirano iz Srbije, preko Dafiment banke. To nije bilo moguće bez odobrenja Miloševića. Zna se da je Dafina radila po nalogu guvernera Narodne banke SR Jugoslavije i da je i u Hrvatskoj imala svoje ekspoziture.
– Sem toga CIA je prikupila podatke da su Sarajevo Srbi mogli da uzmu kad god su hteli. Jedan američki oficir mi je rekao: “Kaži tim svojim Srbima da ili uzmu ovo sve, ili da odu. Ovu tragediju svet više ne može da gleda”. Pokazao mi je tačno nebranjen teren, gde je Milošević mogao da preuzme grad, ali nije želeo. Slično je bilo i sa Bihaćem, koji su Srbi u potpunosti zauzeli. Na jednom američkom snimku vidi se kako su Muslimani, niz celu glavnu ulicu, razapeli bele čaršave u znak predaje. Tada su mi dali da čujem i prisluškivan razgovor između Ratka Mladića koji je bio u Bihaću i Radovana Karadžića na Palama. Svađa, psovanje, pljuvanje… i Karadžić, na kraju, naređuje da se Srbi povuku iz Bihaća. Znate zašto? Jer su Karadžić i Krajišnici snabdevali Dudakovićeve mudžahedane municijom i gorivom, i naplaćivali im to basnoslovno.   …..

 

* Šta ste zaključili?
– Ubrzo sam shvatio da postoje dve istorije – jedna koju zastupaju oni koji su na vlasti i druga koju znaju ljudi i prenose je pokolenjima. Počeo sam da sumnjam u istoriju zapisanu u školskim udžbenicima. U srednjoj školi sam pitao profesora gde su nestala sva ta plemena, Iliri, Tračani Dačani. Oni su imali gradove, ustrojstvo društva, vojsku, pismo…Da li su ti starosedeoci jednog dana ustali i odselili se ustupivši teritoriju došljacima, Slovenima. Kako je bilo moguće da nije ostao bar neki zapis o borbama između njih. Profesor nije mogao da mi odgovori. Tada sam rešio da se bavim iastorijom. Ali kad sam uzeo skripte sa katedre za istoriju na Beogradskom univerzitetu, shvatio sam da ni tu neću naći istinu. Po nju sam, ispostavilo se, morao u Francusku. Prvo sam završio njihov tehnički fakultet da brzo nađem posao, i potom sam radio popodne da bi prepodne studirao istoriju i pohađao kurseva za latinski i starogrčki. Želeo sam da u tamošnjim, dobro opremljenim bibliotekama i arhivama, istražim spise iz antičkog perioda, koji u ti vreme nisu bili prevedeni ninajedan jezik. Da pronađem tu rupu koju sam još kao srednjoškolac pronašao u srpskoj istoriji. Postavio sam sebi za cilj da oborim laži o mom narodu i da saznam ko ih je, i zbog čega, plasirao kao činjenice.
* Sličnim traganjem u isto vreme bavila se i dr Olga Luković-Pjanović. Poznavali ste je?
– Upoznali smo se i pomalo zajedno istraživali, sve dok me pariska policija, na zahtev jugoslovenske ambasade, nije proterala u Lion. Olga je došla iz Zagreba. Bila je udata za nekog ustašu Klajića, profesora lingvistike u vreme Ante Pavelića. Posle Drugog svetskog rata, da bi maskirao svoje opredeljenja, oženio se Srpkinjom, a, kad je opasnost prošla, razveo se od nje. Olga je završila klasičnu filologiju, a onda je uspela da dobije stipendiju za doktorat u Parizu. Na mene je naletela u Nacionalnoj biblioteci, gde je inače mogao da istražuje samo onaj ko je imao potvrdu iz neke institucije, s fakulteta. Olga je morala da polaže prvo određeni “DA” doktorat da bi kao stranac stekla pravo da doktorira. Uvideo sam da je bila pod uticajem Klajića, sanskritiste, koji je Srbiju vezivao za Indiju. Pokušao sam da je razuverim i ukažem joj na istinu. Ona je prvo bila ljuta ali me je na kraju poslušala i umesto o Sofoklu, pripremila je tezu o Diki, grčkom božanstvu pravde čije i samo ime dokazuju da su antički Grci bili Srbi. Olga se setila kako joj je deka tepao “Diko moja” i krenula u dalje istraživanje. Tako je na Sorbonu, kroz doktorat potvrdila tezu da je Dika srpska reč. Kako mi je pričala, dok su joj davali diplomu naglasili su da se sa njom ne slažu. Ona se kasnije obratila medijima i preko štampe osula paljbu na francuske intelektualce zbog netolerancije prema novim istorijskim zaključcima. Kasnije se zaposlila u nekoj biblioteci ali je pisala knjige. Jednu je naslovila citatom Laonika Halkokondila, vitantijskog istoričara iz 14. veka… Ali nije ga stavila pod navodnike pa je kritikovana kao da je to njena misao.
* Nju su, kao i vas, mnogi srpski akademici dočekivali na “nož”. Šegače se da je moto vaših dela: “Srbi, pa amebe”
– Olga je, na žalost, umrla usamljena u staračkom domu na Bežanijskoj kosi mada su retki naučnici među Srbima koji su joj bili ravni. Ali istoričara s naših prostora odavno imaju naviku da daju svoj sud i pre nego što saslušaju tuđe mišljenje.
* Vama, pre svega, zameraju tvrdnju da je istorija Srba falsifikovana, a praistorija izbrisana. Ko je i zašto prikrivao i prepravljao činjenice?
– Srpsku praistoriju su izbrisali u 17. veku pomoću dopisivanja spisa cara Konstantina Porfirogenita iz desetog veka. Istina je da postoji jedan njegov spis “O ceremonijama i o temama”, ali ne, kako se već 300 godina tvrdi i spis “O narodima”. Porfirogenit je bio vladar i nije se bavio istorijom. U tom kontekstu ga ne pominje nijedan vizantijski pisac. Ali od 17. veka ustaljena je praksa, u režiji Vatikana, da se mnogi antički spisi cenzurišu ili im se knjige prepravljaju.
* Šta je bio povod dopisivanja spisa cara Porfirogenita?
– Rad Marvo Orbina, vrlo učenog i poštenog katoličkog sveštenika. On je napisao delo “Kraljevstvo Slovena” koje je štampano 1601. godine u Pezaru. Prilikom pisanja ovog dela citirao je veliki broj pouzdanih antičkih istorijskih izvora, tako da je delo od prvorazredne naučne vrednosti. Hrvatski sveštenici su ga, na žalost, osuli kritikama i tužili Vatikanu, jer je mnogo značaja dao Srbima, a Hrvate je jedva pomenuo. Zbog toga ga je Vatikan izopštio iz katoličkog reda, a njegovu knjigu su zabranili. E, kao utuk na to delo, deset godina kasnije, 1611. u Lionu, u Francuskoj, pojavljuje se spis poturen pod ime cara Porfirogenita, koji su u stvari pisali hrvatski sveštenici. Oni su napravili bućkuriš od istorije, pomešali imena i datume, i plasirali prvi spis u kojem se pominju neki Sloveni, sa naznakom da su oni pleme koje je u sedmom veku došlo na Balkan.
– Taj su spis promovisali kao novootkriven, tvrdeći da ga je Car navodno napisao da bi svom sinu Romanu dao uputstvo kako da vlada carevinom. Ali o tim uputstvima nema gotovo ničega, osim nekih beznačajnih opisa ceremonija. Glavninu dela čini poseban odeljak “O narodima”, sa falsifikovanim podacima.
* Kada su istoričari počeli da se oslanjaju na taj spis kao da je autentičan?
– Važnost tom delu prvi je pridao Joanes Lukius iz Trogira, Dalmatinac, katolik, u drugoj polovini 17. veka. U vreme takozvanog ilirskog pokreta ovom delu je data snažna podrška od strane hrvatske, i šire katoličke inteligencije. Konstantinovo delo je prikazivano kao neko novo otkriće i glavni a zatim i jedini istorijski izvor za najraniju istoriju Srba i Hrvata.
* Da li je u našoj ranoj srednjovekovnoj literaturi bilo pomena Slovena?
– Nigde. Kroz ceo Srednji vek, ni u Evropi, nigde se ne pominju Sloveni. Pećki rodoslov, koji su pisali Patrijarh Maksum, Arsenije Treći i Arsenije Četvrti, najpismeniji ljudi tog vremena, zovu Ruse Sarmati, odnosno Srbi. A Tračani, o kojima govore Herodot i Đorđe (Georgije) Gemista, u stvari su Rašani, opet znači Srbi. Herodot o Tračanima kaže da su najbrojniji narod na svetu, odmah posle Indusa, a Gemista, najučeniji vizantinac s početka 15. veka, na pogrebu vizantijske carice Jelene, poreklom srpkinja, iz porodice Dragaš, rekao je: “Naša carica je po narodnosti Tračanka”. Potom opisuje da Tračana ima od Dunava do Jadrana i da su još brojniji oni od Dunava do Severnog mora.
*Cara Dušana pominju kao cara Srba i Romeja? Da li ste našli nešto od originalnih dokumenata o Srbiji srednjeg veka.
– U francuskim spisima pominje se ženidba Uroša sa Jelenom Anžujskom. Difren Dikanž u delu “Istorija bizantina”, iz 18. veka, obuhvata vreme od pre Hrista do dolaska Turaka. On za Nemanju kaže da je bio 142. vladar, nabrajujući imena i vreme vladavine svakog od njih, a u srpskim udžbenicima istorije kažu da je Nemanja prvi. Na žalost, tek se nekolicina naših istoričara oslanja na Dikanža iako je on bio vodeći intelektualac u Evropi tog vremena i izvrstan vizantista. I Riko d Samari iz 18. veka, napisao je kratko delo “Južni Sloveni” sa mnogim podacima o Srbima. U njemu se za vladara Ilirije, pre rimske imperije, kaže da je bio kralj Srba. Francuski istoričari bavili su se i našim kraljem Milutinom koji je bio veliki graditelj crkava i bolnica i van Srbije – u Italiji, Palestini, Carigradu. Dušanovo carstvo je kod njih predstavljeno sa zapadnom granicom na reci Krki i Dunavu, a naši istoričari to prenose na Drinu. Čak i Mačvu isključuju. Na sreću, sačuvane su tri karte, (francuska i nemačka iz 15. veka i holandska iz 14. veka) gde se vide granice. Niko nije obratio ni pažnju na činjenicu da su, Fridrih Barbarosa i Stefan Nemanja, kada su se susreli kod Niša, razgovarali bez tumača. Može se dakle verovati da su govorili istim jezikom, srpskim. Jer u to vreme, taj tudes, kako su ga oni nazivali, bio je srpski jezik. I Nemci su govorili njime. Veruje se da do 10. veka uopšte nije bilo nemačkog jezika.
* Da li su i Franci bili povezani sa Srbima?
– Franci su skupina raznorodnih plemena i mi ih u Srednjem veku nalazimo pod imenom Fruži. Odatle i Fruška Gora, a ne Franska Gora. I njihovi stari pisci kažu da su Fružani poreklom Trojanci. U jugozapadnoj Francuskoj postojala je teritorija koja se nazivala Srbija čiji je glavni grad bio Rusion, Ruskino. Taj se predeo i danas zove Ruskion. I Burgundi su Srbi, njihov episkop je po originalnom dokumentu titulisao sebe episkom Srpski. Ali sve je to do danas, raznim manipulacijama, zaboravljeno.
* Srbi su, dakle, sami prihvatili kao svoju, istoriju koju su im skrojili okupatori?
– To je urađeno posle Berlinskog kongresa. Tada su tražili od Srbije da priču povuku do Drine i Dunava. Mislim čak da je to bilo određeno nekim tajnim aneksom. Jovan Ristić koji je zastupao srpsku vladu na Berlinskom kongresu, sjajno se držao. Kad se vratio u Beograd, rekao je: “Ja imam obavezu da ispunim samo ono što piše u zvaničnom dokumetu, a ne i u tajnom aneksu”. Ali ubrzo su ga oborili s vlasti, a vladom je “zavladao” Stojan Novaković, da ispuni sve naloge Kongresa. Danas se o tom Novakoviću, piše kao o sjajnom istoričaru, zagovorniku kritičke srpske istorije protiv romantičarske istorije Srba. Novaković je demantovao i delo istoričara Đorđa Brankovića. Njegova “Hronika” iz 17. veka nikada nije štampana, a originalni spis se nalazi u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve.
* Đorđa Brankovića danas predstavljaju samo kao lažnog princa?
– On ne može biti lažan kad je potomak Vuka i Đurđa Brankovića. Đorđe je radio na oslobođenju Srbije. I to što ga je istoričar Ilarion Ruvarac predstavljao kao prevaranta, može se demantovati pitanjem: zašto je on interniran i ubijen? Zašto se danas ne odštampa njegova knjiga? Protiv toga se još uvek bore Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), Beogradski univerzitet, pa čak i Srpska pravoslavna crkva.
* Zašto se Srpska pravoslavna crkva nije borila protiv toga?
– Njihov najbolji argument očigledno leži u činjenici da srpski Patrijarh i danas drži moleban Svetom Simeonu, Stefanu Nemanji kao prvom srpskom vladaru. Taj dokument, dakle, smeta Crkvi jer ruši teoriju da je Stefan stvorio srpsku državu.
* Ko je izmislio da je Stefan prvi državotvorac?
– Istoričari nove, Titove Jugoslavije. U početku, pedesetih godina, još uvek su govorili o dukljanskim vladarima caru Mihajlu i Bodinu, o Svetom Jovanu Vladimiru, a onda su od sedamdsetih godina, za prvog proglasili Nemanju. Mic po mic.
* Možda Crkva slavi Nemanju, jer je on bio katolik koji je prešao u pravoslavlje? Da li je to po vama tačno?
– Istorijska je činjenica da se Nemanja prekrstio. Familija mu je bila katolička. U to vreme podela na katolike i pravoslavce išla je posred srpske zemlje. Nemanjići su vodili rat protiv Radoslava, koji je bio pravoslavac.
* Koliko bi knjiga “Hronika” danas promenila srpsku istoriju?
– Promenila bi u istoj onoj meri kao i knjiga Marvo Orbina. Njegovu knjigu izdala je Srpska književna zadruga, ali od 244. strane pa nadalje. Ceo prvi deo, gde je starija istorija srpskih plemena, njihovih ratova i vladara, preskočena je, jer ruši tu falsifikovanu istoriju. Na čelu te izdavačke komisije, koja je cenzurisala Orbinovo delo, bio je Dobrica Ćosić. Zato sam im ja i rekao: “Vi ste ljudi pola knjige”.
* Kada su se izgubili ti stari rodoslovi srpskih vladara?
– U vreme kad je u Bosnu stigao Mehmet osvajač. Pošto je osvojio teritoriju, tražio je da mu svi srpski plemići donesu njihove rodoslove, zapalio ih je, i izdao hatišerif da svi moraju da menjaju prezimena. Moji preci pošto više nisu smeli da se zovu Deretići, postali su Vlastelinovići. Ali nekoliko porodica, jedni koji su pobegli ispod Lovćena u neku pustoš i drugi koji su pobegli u uskoke, ipak su održali prezime Deretića. Čim su proterali tursku vlast većina je vratila svoje prezime.    …..

 

ostatak intervjua ovde

deo natpisa juzna obelisk

istorija se ponavlja – dok ne naucimo…. !

dobar dokumentarac o nasoj nedavnoj proslosti…. koja nam se sve vreme ponavlja na isti nacin….  valjda cemo jednog dana i shvatiti….

fotoreportaza o izgradnji Stounhendza 1954. godine….

ВЕЛИКА БРИТАНСКА ПРЕВАРА: Стоунхенџ је саграђен 1954. године!!!

Један руски портал објавио је тезу да мегалитни споменик Стоунхенџ није изграђен пре 5.000 година, већ је градња започета пре свега 60 година!

stounhendz (ФОТО) ВЕЛИКА БРИТАНСКА ПРЕВАРА: Стоунхенџ је саграђен 1954. године!!!

Али да прича не би остала на рекла-казала, исти портал fishki.net објавио је и 108 фотографија снимљених од 1954. до 1958. године, а које показују како се градио Стоунхенџ! Да, добро сте прочитали, стотину и осам фотографија!

А на њима можете видети како се пројекат „древне грађевине“  гради модерним дизалицама и крановима уз бројне учеснике и надзорнике. Снимљене су практично све фазе, од припреме терена за градњу, док још на њему нема ничега, па све до завршетка ове структуре наводене „мегалитне“ културе.

Е, сад, прва реакција неких читалаца биће да је реч о „обнављању“, „рестаурацији“, „замени“ древних мегалита и томе слично.

Али, у раним фотографијама, почев од прве, можемо да приметимо беле кругове од креча који указују на локације за будући „мегалит“. Ово је био „обиман посао“ за градитеља. Не може се „мегалит“ извадити као шаргарепа, не остављајући трага том поступку.

Даље, ако се слике пажљиво размотре, наћи ћете и војну бодљикаву жицу у тој области, и друге детаље, који нам говоре да је у том тренутку локација градње будуће „киклоповске грађевине“,  „древног друидско-атланто-асирско-сиријско-аријевског“ споменика, заштићена од очију јавности.

Руски портал је причу објавио пре готово две године, али изгледа да нико није обратио озбиљнију пажњу на то и поред материјалних доказа.
Извор: Правда, fishki.net; Фото: fishki.net
restavraciya-0025 restavraciya-0105 restavraciya-0106
ostatak od preko sto fotografija se mogu videti na portalu Pravde

Svetozar Radisic: sudbina planete, ko su Srbi….

Гост 53. емсије Атлантис Ултра је пуковник, проф. др Светозар Ђ. Радишић. Недавно је на сајту „Вести.нет“ објављен текст професора Радишића: „Зашто је у Србији сакривено да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе“, који представља изванредну анализу пројекта уништавања Срба и Србије, коју Велики брат убрзано преко својих пиона и послушника у Србији настоји да гурне у амбис. Због чега смо трн у оку Великог брата? Какве су перспективе избављења? Неке су од тема које покрећемо у првој емисији циклуса разговора са пеофесором Радишићем експертом за стратегије и доктрине, сведимензиону одбрану, „психолошки рат“, „нови светски поредак“, неоружане облике агресије и борбену готовост, аутором студија Неокортикални рат; ,Неокортикални рат 2, Сатана се више не крије — Неокортикални рат против будућности , Скривено мисаоно оружје, Рат свих против свих, Магија у неокортикалном рату, Док мисли стварају космос, Нестанак великог брата 2012 , …Или нас неће бити , Гушење истине , Космички додир.Аутор емисије је Биљана Ђоровић
Овде професор говори о древности србског народа, о чињеници да је хришћанство настало из србске религије, није тачно да су Срби примили хришћанство. Дакле, са историјске и духовне истинитосне тачке, хришћанство је настало из србске религије.
Професор Светозар Радишић: ( 23:43)
„… Проблем је заиста у схватању себе у смислу да схватиш шта си ти ако припадаш српском роду. Ко си ти? Дакле, српски род је тај који заговара оно што заговара хришћанство. Српски род је онај народ или тај род који заговара Православље. Срби заговарају Светосавље. Нигде на Планети нема Светосавља, осим код Срба. Нигде нема Славе, осим код Срба. Ни једна религија није била толико блиска Богу као ова религија српског народа и толико искрено примљена, као што је његова. Многи људи мисле да су срби хришћани и да смо ми постали, односно да смо се ми увукли на неки начин и прихватили хришћанство.
Не. Хришћанство је проистекло из српске религије.
То је проблем историјски и истраживача историчара. Кад историчари на западу схвате да је хришћанство наслоњено и проистекло из српске религије, а не обрнуто, онда ће разумети зашто ми имамо тај приступ према стварности, зашто нама може да се догодити то, да ми некога нећемо да нападнемо, а он нас хоће…“
Биљана Ђоровић:
„Како то мислите, дакле да је хришћанство производ српске религије“?
Професор Светозар Радишић:
„Па зато што много сам књига прочитао па нешто знам и из историје“.

Srbija na raspecu…..

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ ?

1. На територији данашње Србије, у 3 и 4 веку рођено је осамнаест римских императора.То представља петину од свих владара Римског царства.

2. Србин је био патријарх Констатинопоља. Поставио га је Мехмед II на захтев његове помајке Маре Бранковић.

3. Вампир је једина српска реч коју је прихватио цео свет.

4. Срби су живели и у земљи фараона.

5. Српска часовничарска индустрија је старија од Швајцарске. Пре 600 година Срби су имали свој часовник.

6. Србин Сава Владиславић сматран је једном од најзнаменитијих личности Русије свог времена. И разграничио је Кину и Русију.

7. Најпознатија светица на Балкану Св. Петка је била Српкиња.

8. Један од четири званична језика у Отоманском царству био је наш језик.

9. Само Србија и Белгија су учестовавале у кројењу нове Европе уз представнике великих сила.

10. У Србији постоји верски објекат који је чак 10 пута претваран у џамију.(Стара саборна црква у центру Чачка)

11. Први сателитски пренос видео сигнала 1963, између Европе и Северне Америке, била је слика Белог Анђела из Милешеве.

12. Највећи песник немачког рода Гете толико је волео и ценио србску народну поезију да је течно научио србски језик.

13. Да смо по статистици најгостољубији народ на планети.

14. А, какви смо и где смо данас ?! Неко ће рећи да ова слика баш и није адекватна за овакав текст, али мислим да управо ова слика описује где је сада Србија. Богата историја је иза нас, а кад реално погледаш, данас нисмо ни банана држава…

izgubljena karika izmedju Lepenskog vira i Vince…..

Пронађена изгубљена карика између Лепенског вира и Винче

Кличевачки идол, женска богиња, иначе симбол града Пожаревца, стара преко 4000 година

Ово откриће ће натерати историчаре да преправљају књиге, јер је реч о граду бронзаног или бакарног доба, који је изгубљена карика између Лепенског вира, Винче и каснијих цивилизација.

Археолози са Виминацијума ископали су у среду на локалитету “под Клепечком” фигурину женског божанства стару око 4.000 година. Реч је о близнакињи идола који се налази у свим светским историјама уметности.

Проналазак је изазвао усхићење научника, јер је од “Кличевачког идола” – прве фигуре богиње мистериозне културе из српског Подунавља, остала само фотографија. 

Славна фигурина, која је пронађена 1881. у селу Кличевцу и изазвала светску сензацију, нестала је у аустријском бомбардовању београдског Народног музеја у Првом светском рату.

Проналазак готово идентичног идола је право ускрснуће богиње која је између осталог и симбол града Пожаревца – задовољно каже археолог Илија Данковић из Археолошког института САНУ. Он је са колегама Сашом Реџићем и Младеном Јовичићем открио оставу са 25 фигура и посуда крај гробнице из другог миленијума пре наше ере. – “Кличевачки идол” је био сензација и сматрало се да је јединствен, па је његов нестанак сматран ненадокнадивим губитком. Сад се десило чудо, јер не само да смо нашли готово идентичан “Клепечки идол”, већ и праву ризницу мистериозног насеља.

Керамичке посуде и идоли нађени на локалитету Клепечка израђени су од црне керамике богато украшене белом глином, каква се јавља тек 1.000 година касније на јонским острвима.

Реч је о веома развијеној култури која је имала и уметнике и технологе који су умели да изведу посуде танких зидова али велике чврстоће. Боја се није променила ни после четири миленијума, што значи да су познавали и тајне пигмената. Позвали смо у помоћ врхунске стручњаке разних специјалности, да заједно одгонетнемо каква је то култура била.

Директор археолошког парка Виминацијум, проф др Миомир Кораћ, додаје да равница између брда Носак, где је летос откривено гробље мамута, и остатака римске престонице Горње Мезије крије још један град из другог миленијума пре наше ере.

Копали смо канал да исушимо језеро које је направила киша на налазишту и открили да је 2.000 година пре нове ере овде било насеље које се простирало хектарима – каже проф др Кораћ. – Ово откриће ће натерати историчаре да преправљају књиге, јер је реч о граду бронзаног или бакарног доба, који је изгубљена карика између Лепенског вира, Винче и каснијих цивилизација.

Археолози наглашавају да је гроб са древним фигурама идола откривен на истом посвећеном тлу где су сахрањивани Келти, Римљани и Срби све до 19. века.

Ово је доказ наше тезе о континуитету живота на овом простору, од преисторије до данас – каже Кораћ. – Ово је простор на коме живот непрестано буја, само се цивилизације преливају и трансформишу из једне у другу, али чувају добар генетски код.

Извор: Вечерње Новости

rat secanja….

 

Miroslav_Lazanski_AnalizaPiše: Miroslav Lazazanski

Današnjom Evropom kruži bauk, bauk iskrivljene istorije. Da li smo svedoci pokušaja revizije uzroka Prvog, u političkom smislu, i rezultata Drugog svetskog rata, u geostrateškom kontekstu? Novi svetski i evropski poredak praktično je izjednačio komunizam i nacizam (rezolucija Evropskog parlamenta od pre nekoliko godina), u nekim zemljama EU podižu se spomenici nacistima, osporava se holokaust, antisemitizam je u porastu, a niču i nove nacističke organizacije. Na granicama Rusije odvijaju se veliki manevri NATO-a, a Rusija je opet opkoljena istim onim zemljama iz centralne Evrope i sa Balkana čije su trupe nekada, zajedno sa Vermahtom, jurišale na Staljingrad.

Istovremeno, Srbija skoro da ništa sistematski nije učinila da se pripremi i organizovano odgovori pokušajima revizije uzroka izbijanja Prvog svetskog rata, da već sada na državnom i naučnom nivou locira zagovornike te revizije. Kao da nismo znali da će 2014. biti 100 godina od izbijanja Prvog svetskog rata. Uhvaćeni na spavanju?

Krenula je serija „Ravna gora” autora Radoša Bajića. Gledao sam prvu epizodu, u suštini to je faktografski korektno urađeno, da li su radnici radili i nedeljom ili nisu, je li mladi kralj već bio u skloništu kada su pale prve bombe na Beograd ili je izleteo na terasu, možda je i stvar umetničke slobode. Meni su zasmetale one papuče i izrazi lica ađutanata i sobara kralja. Zabrinuti su za njegov život, ali su prikazani kao imbecili. Što ne znači da su na ovim prostorima fizionomije onih koji su neposredno brinuli o bezbednosti lidera uvek bile drugačije.

I naravno, krenule su i prve kritike. Ja bih, ipak, sačekao da se emituju sve epizode. Da vidimo šta se htelo sa „Ravnom gorom”: istina, revizija istorije, glorifikacija jednih a satanizacija drugih ili puko predstavljanje novih činjenica iz tog vremena, ali bez dociranja.

Rat je uvek prljav, sa koje god strane da se nalazite, i zato ne treba doterivati istinu da bi je usaglasili s ideološkim fantazmima. Posebno je to osetljivo u Srbiji gde prošlost živi u sadašnjosti. Jer uvek se može postaviti pitanje: ko ima pravo da podvuče crtu, ko je moralni autoritet da tako nešto traži. Patriotski mitovi imaju ponekad i oštre ivice, a ja nisam siguran ko u Srbiji uopšte ima danas etički blanko ček kada je u pitanju istorija Drugog svetskog rata.

Da li je prošlost u Srbiji stvarno prevladana? Ili su samo elite ostvarile napredak u tom procesu? Ili nas sve skupa treba sada prosvetliti? Naravno da su se odmah javili prosvetljeni ideolozi koji su prvih 35 godina svog života pisali protiv sirotog Draže, a onda iznenada progledali i sada slave Dražu. I u jednom i u drugom periodu bavljenja Dražom lepo se zaradilo.

Ili je način na koji posmatramo prošlost nešto što nas više uči o našim sadašnjim stavovima nego o samoj prošlosti. Upravo se to i podrazumeva pod pojmom „politika sećanja”. Zapravo, ko kontroliše prošlost kontroliše sadašnjost, pa i budućnost. Oko serije „Ravna gora” već je otpočeo „rat sećanja”, ali od istorije se ne može pobeći, ona se ne može držati u kavezu. Videćemo kako će sledeće epizode serije tretirati antifašizam, unazad desetak godina u Srbiji kao da se radilo o operetskom antifašizmu.

Odnosno, nezgodno nam je da kažemo da su partizani pobili više okupatorskih vojnika nego četnici, voleli bi kada bi mogli da kažemo da su četnici oslobodili Beograd, ali nekako nemamo jakih dokaza za tako nešto. Kako Nemce ne smemo previše da podsećamo na okupaciju Srbije i zločine u Kragujevcu, Kraljevu i drugim gradovima, kako da ih podsećamo kada nam od njih zavisi svetla budućnost u EU, ja sam sada u dilemi: ko su bili krvnici Srbije u Drugom svetskom ratu u Srbiji. Da li su se četnici borili za Srbiju ili za Kraljevinu Jugoslaviju, u kojoj izgleda niko i nije bio previše srećan?

Je li o partizanima bilo snimljeno skoro 1.000 filmova? Jeste, jer su oni pobedili u tom ratu. Da su pobedili četnici i o njima bi bilo snimljeno 1.000 filmova. Ali nisu. Da li su komunisti iskoristili rat da bi se dočepali vlasti? Jesu, oni to nisu ni previše krili, govorilo se da je politički sistem u Kraljevini truo i da je bio zreo za menjanje. Da li su mase u Srbiji posle 1945. sve do Titove smrti bile opčinjene njegovim likom i delom? Jesu.

Da li je Dražina politika čekanja mogla da sačuva živote mnogih u Srbiji? Verovatno, ali šta ćemo sa zločinima koje su jedinice pod njegovom komandom učinile protiv pripadnika drugih naroda. S druge strane Drine Srbi nisu bili u prilici da čekaju.

Građanski rat je bio raspad narodnog organizma iznutra. Na krstove telegrafskih stubova popele su se u tom ratu cele porodice u Srbiji, brat na brata. Ko je bio kriv i u čemu je sreća naroda? U idejnom pomirenju? To je nemoguće, ali je moguće nacionalno pomirenje. Jer zajedničko je živeti, zajedničko postoji i zajedničko će postojati. Voleo bih kada bi to bila poruka „Ravne gore”.

(Politika)

Inter magazin

– Дођу тако понекад времена, кад памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати.

prenosim deo Ivinih razmisljanja….

Последњих дана често помислим на речи Иве Андрића:

– Дођу тако понекад времена, кад памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати.

Пратим све оно што се дешава на Косову и Метохији, али и ван њега, а што је у директној вези са тим делом српске територије, са Србима који живе на КосМету. И, иако сам мислила да сам временом огуглала на свe изнова се уверим да ипак нисам. Још увек ме изненади кад схватим парадокс времена у којима живимо. И помислим на Андрића.

О томе сам делом писала у тексту Живимо у “Скривеној камери”. Како они који имају мандат да одлучују сами себе поништавају сваком новом изјавом, сваком новом одлуком.

Имамо парадокс да премијер и министар полиције једне државе, као и први потпредседник Владе те државе, седе за истим столом, договарају и преговарају, а затим се рукују и грле са човеком кога је правосуђе земље на чијем су челу осудило на 10 година робије због тероризма.

Имамо парадокс да председники, премијер и потпредседник Владе једне државе инсистирају да грађани једног дела територије те државе изађу на изборе које организује терориста из претходног пасуса.

Имамо парадокс да потпредседник Владе једне државе тражи од међународне заједнице која подржава терористе дозволу да интервенише против сопственог народа који не жели да да легитимитет терористима.

Имамо парадокс да премијер једне државе каже да ако припаднике народа чији је премијер на територији државе чији је премијер нападну терористи држава неће интервенисати.

Имамо парадокс да премијер каже да због 20.000 људи  не може да се жртвује 7.000.000 и то само зато што тих 20.000 има “непромишљен став”.

Имамо парадокс да премијер једне државе, са друге стране, каже да је у реду да се жртвује део територије зарад уласка у Европску унију.

Јунаци из претходних навода  себе сматрају исправним. За себе тврде да су легитимни, да поштују закон, Устав државе на чијем су челу. Кажу да су заправо они ти који су патриоте и они који се боре за интересе народа који представљају.

Са друге стране имамо народ који се противи окупацији, отимачини, давању легитимитета терористима. Народ који тражи да се поштује Устав земље у којој живи, који не жели да послужи за поткусуривање у неким великим пословима и комбинацијама које се дешавају на глобалном нивоу. Они су обележени као издајници.

Косово и Метохија нису ни 5% ни 8% ни 13% ни 20% ни 50% територије Србије. Косово и Метохија су 100% територије Србије.

Косово и Метохија нису ни 20.000 ни 50.000 ни 100.000 ни 200.000 људи. Косово и Метохија су 7.000.000 људи.

Косово и Метохија нису нека имагинарна ствар. Косово и Метохија су наша реалност.

Косово и Метохија нису ситница којом се тргује. Косово и Метохија су душа и срце ове земље.

Косово и Метохија нису изолован случај. Косово и Метохија су рецепт по коме ће се распарчати држава Србија.

И док то сви не схвате бићемо у великом проблему.

Нећу спомињати природна, рудна богатства која су на Косову и Метохији и због којих су многи “бацили око, ставили шапу” на баш тај део српске територије. О томе нека причају други. Не зато што мислим да то није важно, напротив. Битно је и то. Још како је битно. Нећу то споменути зато што мислим да су неке друге ствари, ипак, битније. Нећу спомињати ни историјски значај Косовског боја и заклетве кнеза Лазара. О томе сам већ писала, о томе сви све знамо. Поновићу део текста који је написан средином априла, део који показују зашто су Косово и Метохија битни сваком Србину.

На  подручју Косова и Метохије се налази више цркава и манастира него у било ком другом делу Србије, тако да је оно постало духовно средиште Срба и увек је третирано као колевка Србије. На Косову и Метохији забележено је укупно 1994 топонима. Кад би се њихов број поделио са површином Косова и Метохије дошло би се до податка да се готово на сваких 2,5 километра налази неки белег српске прошлости на овом простору: црква, манастир, гробље, кула, властелински дворац …

Ivin svet

staroslovenski hram na Persteru….

Фантастично откриће археолога Музеја Рас на једном од брда Пештерске висоравни. Темељи четири грађевине квадратног облика описане савршеним кружним зидовима јасно се виде на снимцима из сателита

Фантастично откриће археолога на једном од брда Пештерске висоравни

ПОЖАР изазван ударом муње на безименом брду Пештерске висоравни, усред пустоши где ни овце не пасу, спалио је недавно гај жбуња клеке и открио темеље необичне грађевине, највероватније старословенског светилишта. Археолози Музеја Рас у Новом Пазару открили су овај јединствени локалитет крајем октобра истражујући тајанствене српске хумке из преднемањићког периода.

На основу прелиминарних ископавања током којих су нађени остаци типичне старословенске керамике, претпоставља се да је ово култно место многобожачке религије чије је врховно божанство био Световид. Налази указују да је још било активно у 9. и 10. веку, у преднемањићком периоду, када је велики део Срба већ био крштен. Археолози кажу да нема наговештаја кад је изграђено светилиште чији се обриси јасно виде на снимцима из сателита!

– Истражујући тајанствене хумке из преднемањићког периода дошли смо на терен који раније нисмо обилазили, далеко од планинских села. На једној коси видела сам део зидића и помислила да су се чобани играли. Кад смо пришли да проверимо чему се ради остали смо без речи. Испред нас се указао савршен кружни зид који је опасивао квадратну просторију. Кружница се прекидала на месту где су почињали темељни зидови широког ходника, прави као исцртани лењиром – описала нам је тренутак великог открића Драгица Премовић Алексић, директор „Музеја Рас“ у Новом Пазару.

Истраживачка екипа музеја, у саставу Светлана Чековић, Наџиб Кочан и Владан Видосављевић, одмах је кренула у истраживање околине и открила темеље још три истоветне грађевине, квадрате страница 10 метара уписане у кругове пречника 20 метара. Истраживачи су били потпуно збуњени открићем, јер овакав објекат нигде није забележен!

– Грађевине нисмо успели да снимимо са околних виших брда, јер се зидови стапају с околним кршевитим пејзажем. Ипак, највеће изненађење је уследило кад смо прегледали терен на сателитским мапама на интернету. На снимцима из свемира савршено се јасно виде контуре комплекса објеката: две квадратне грађевине уписане у кругове окренуте су западу, а две ка истоку – испричала нам је Драгица Премовић Алексић, показујући сателитски снимак.

Археолози у шали су назвали своје откриће „свемирци“ али у збиљи пред њима се испречила шума питања. Чему је служио овај комплекс? Каква је симболика квадрата у круговима? Куда су водили ходници из њих? Ко је и када изградио ово култно место у пустоши „српског Тибета“?

– Одлучили смо да ископамо две сонде и покушамо да дођемо до неких одговора. Утврдили смо да су зидови укопани у тле и сазидани од два реда камена, чије је лице лепо притесано са спољне и унутрашње стране објеката. Вођење рачуна о естетици показује да је грађевинама придаван велики значај. У сонди смо нашли остатке словенске керамике, из периода када историјски извори говоре да овај простор насељавају Срби – причала нам је Драгица Премовић Алексић, док смо се журно припремали за последњу кратку експедицију на Пештер.

Археолози су одлучили да искористе последње лепе дане и обиђу налазиште, јер ће кише ионако беспутну висораван за њих учинити потпуно непроходном. Мини експедицију организовали су „о свом руву и круву“, јер музеј који истражује и чува експонате са територије Старог Раса, са мноштвом споменика који су увршетни у баштину светске културе, упркос свакој логици нема никакво возило, а камоли теренско. Истраживачки тим успео је да дође до открића на Пештеру само захваљујући ентузијазму историчара Наџиба Кочана.

Висораван на 1.150 метара надморске висине окружен је бедемима седам гора: Голијом, Јавором, Златаром, Јадовником, Озреном, Гиљевом и Жилиндаром. Под јаким сунцем по целој Пештери блистале су мистериозне средњовековне камене хумке, остаци старословенских паганских култних места, које Музеј Рас истражује још од 1997. године. Управо истражујући ове необичне гомиле камена, пречника од четири до десет метара, истраживачи су дошли и до открића светилишта и до наговештаја коме је оно било посвећено. Пејзаж је подсећао на речи историчара религије, да су Словени, било пагани или хришћани, увек подизали култна места и гробља на узвишењима „ближе богу“. Археолози сматрају да те хумке иако не садрже остатке покојника могу да буду гробна места. Наиме, савременици старих Словена оставили су сведочанства да су они спаљивали покојнике, а пепео остављали у посуди на врху хумке или стубу поред ње. С друге стране, овакве гомиле камена су и код других народа, на пример код старих Грка, коришћене као олтари за приношење жртава боговима.

– Код свих Словена је био врло развијен култ ватре, који се временом преобразио у култ огњишта. Покојник је спаљиван јер се сматрало да се његова душа са димом подиже ка небу, вечном обитавалишту умрлих. Арапски историчар и путописац Масуди оставио је запис: „Управо поменути Срби спаљују се кад умре глава племена и спаљују и своје коње“. У хумкама на Пештери увек се налази коњска лобања или вилица, као и део жрвња. Историчари религије наводе коња и жрвањ као симбол Световида, врховног божанства Словена пре примања хришћанства – објашњавала је Драгица Премовић Алексић.

И на Пештери је постојао јак култ овог божанства обожаваног у целој Славији – земљи Словенa

Zoran Danilovic

poreklo evropskog stanovnistva…

Срби најстарији народ

САД: Срби најстарији народ из чијег гена потичу Аријевци (северног дела данашње Немачке), Данци, Руси, Украјинци,јужног дела Скандинавије, и доброг дела Велике Британије, као и данашњи становници Србије, Црне Горе, БиХ, Хрватске…!

Анатолиј Алексејевич Кљосов, професор биологије Харвадског универзитета у свом научном раду изнео је тврдње да је српски ген стар 12.000 година и да потиче од Нојевог сина.

Ако је ДНК анализа, која оставља трагове о свакој индивидуи на планети и ако је она открила да је Дарвин подметнуо лажне кости да би подупро своју теорију еволуције, онда нема ниједног разлога да се сумња у научни рад Анатолија Алексејевича Кљосова, професора биологије Харвадског универзитета који тврди да је управо овом анализом доказано да су Срби пранарод данашњим Словенима и многим другим народима Европе чији је ген стар 12.000 година!

Амерички научник са Харварда, руског порекла Анатолиј Кљосов који је и председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа у свом научном раду каже да су у ствари и Руси потомци оних којима је прапостојбина била на територији Балкана, то јест данашње Србије, Босне, Црне Горе и Македоније.

– Српски гени (Р1А1) су стари 12.000 година наспрам других који су од 4 – 7 хиљада година. Сви народи (осим два) у Европи имају преко 40% српског или прасрпског гена – тврди овај научник. Ако је судећи по мапи Српског гена која је урађена по студији овог научника овај ген – преко 60 одсто имају становници данашње Србије, БиХ, Хрватске, Црне Горе, Данске, Северног дела данашње Немачке, као и Јужног дела Скандинавије, али и доброг дела Велике Британије.

Према овим налазима носиоци Р1а1-генетске ознаке, на Балкану су живели још пре неких 12.000 година. После нешто више од две стотине поколења они одатле избијају на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода Р1а1.

Према тврдњама Др Кљосова може се закључити и да данас “србују” они који у својим генима ни немају српско порекло што се ДНК анализом може лако открити.

Кљосов у свом научном делу даје историју руског народа од библијског Јафета, сина Нојевог, до његових дана. На једном месту, међутим, аутор пише како су се Јафетови потомци населили прво у доњем току Дунава, данашњој Србији, да би затим неки од њих отишли на север.

Руска историографија је ове податке одувек узимала за озбиљно, па се у руским школама учило како су они дошли “са оне стране Карпата”. За њих су “оне стране Карпата” овај део где данас живе Срби, који су, у ери љубави са Совјетима, ову лекцију из историје дословно преписали и пренели у своје уџбенике. За Србе, међутим, Несторове “са оне стране Карпата” треба да гласе “са ове стране Карпата”. Тај део овде никада није схваћен.

Професор са Харварда и оснивач Руске академије ДНК – генеалогије каже да је у динарским пределима бивше Југославије примећена је велика учесталост гена који је, због свог налазишта, међу лаицима понео име “илирски”. Стручњаци су му, међутим, дали доста сувопаран назив И2а2-динарик (ово се зове хапло група, скраћено хпг).

Доктор наука Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултантске управе Међународног генеолошког бироа и професор биологије на Харвардском универзитету. Највећи је живи стручњак за хпг Р1а1 која је типична за све Словене. Ова хапло група је у већој или мањој мери заступљена међу свим словенским народима, али у значајној мери и међу највишим кастама у Индији.

На основу постојећих мутација, које је веома студиозно проучавао, Кљосов је дошао до закључка да сви Словени потичу са Балкана. И то не било где са Балкана, већ из данашње Србије и Босне. Старост наших примерака Р1а1 је – 12.000 година. Од тада смо, значи, ми на овим просторима.

Старост примерака Р1а1 код највиших индијских каста је далеко млађа – негде око 3.850 година, што одговара времену доласка аријеваца на те просторе. Кљосов даље закључује да су Аријевци, у ствари, Словени који су са подручја Србије стигли до Индије.

Користећи најновија научна сазнања из генетике, професор Кљосов закључује да су се пре око 4.800 година Праевропљани из Подунавља поделили. Они који су пошли на исток постали су касније Словени, они који су кренули на запад постали су говорници такозваног Кентум језика, некада заједничког индоевропског говорног подручја.

– “Индоевропски језици” – тај еуфемизам је својевремено настао услед несхватања шта то повезује санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге. Сада је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и “индоевропских” иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису живели “народи који су говорили на иранским језицима”. Словени су тамо живели, прасловени, аријевци, и то је био њихов језик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан – тврди професор.

По Кљосовљевим закључцима носиоци Р1а1 на Балкану су живели још пре неких 12.000 година. После нешто више од две стотине поколења они одатле избијају на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода Р1а1.

Пола миленијума касније ови прасловени стижу до јужног Урала, а 400 година касније крећу на Индију, где данас живи око 100 милиона њихових потомака. Једна група тих балканских Прасловена упутила се на Блиски исток, где се такође и данас налазе носиоци хпг Р1а1. Старост њихових гена Кљосов датира на 4.000 година.

Srpska politika