Nedodjija

blog o alternativama…

Дух народа задао је најозбиљнији ударац властима, показавши сву њену бесмисленост и немоћ, сав њен крајње антисрпски положај….

2 коментара

КАКО ПРЕПОЗНАТИ НЕПРИЈАТЕЉА

Вести | 26.05.2014 | 12:06

СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ

Дух народа задао је ударац власти, показавши сву њену бесмисленост и немоћ с оне друге стране рова, иза западних бусија

Да ли ми Срби заиста знамо ко су наши непријатељи?

Није тајна да српска војска од Запада није поражена 1999. године, а да је без испаљеног метка, и формацијски и у техници и у бројности и стратегијској усмерености, до балчака сасвим растурена после 5. октобра. А онда је преостао народ. Није тајна да је од 5. октобра Запад у отвореном и бескрвном рату против Србије, у чему не треба видети ништа необично, али је тајна да у Србији и њеним токовима живота нисмо у стању да познамо непријатеље. Док непријатељи уздуж и попреко наше отаџбине својом делатношћу врше одстрел свих српских изданака трајања, чак уз тихо и гласно одобравање, са свих страна. Зато је и скопчано са великим тешкоћама да се позна непријатељ, и не само због тога што је то подложно законском санкционисању него и јавној осуди и омрази, са свих страна. Да то напросто личи на утакмицу у проказивању и потказивању, али и у улизиштву.

Из тог левка бескрвног ратног комешања, Србија је на последњој линији своје одбране, доступне само онима који поседују безусловну и непоткупљиву самосвест, чије достојанство није на западним пијачним тезгама расуђивања, чије разумевање слободе није испразно мудровање на Западним катедрама људских права.

После оног јадног, бедног Драшковићевог грленог и кукавног запомагања из деведесетих како не може бити да смо ми Срби у праву а читав свет није, или да ми не можемо против читавог света (где се није казивало да је свет само Запад под америчком чизмом), као најубитачније оружје против снаге наших живота у овом бескрвном рату имамо у халабуци о правима човека и натураној мисли о интересу. Па се томе додаје нужност усвајања протестантских модела живота. О како отужно звуче она српска празнословља у којима се наклапа о томе да се интереси удружују, да традиција и пријатељство међу државама не играју никакву улогу, а да непријатељство потиче од сукоба интереса. Као хоће се рећи: интереси су темељ живота. Тандарамандара, када су Срби у питању. И што је још отужније, ослонац за усвајање тих западних стубова друштва Србији се од домаће власти натура уверење да је од пресудне важности то шта Запад мисли о Србима и Србији. (Како рече немачки амбасадор: „Србија има лош имиџ“.) Па није Србија успаљена фрајла или лака женска са угла Улице Сен Дени, па да одмерава како је ко гледа и шта ће о њој мислити, будући да се то преводи на извесне суме новца.

rozmerinabeba02

200 ГОДИНА ЗАХТЕВА ОД СРБА

Не бих да доказујем колико је то данас сервирано са угледних и утицајних места само и само знак тешке јаловости и немоћи да се прозре српски живот, слободан за будућност и прошлост. Колико је то далеко од непосредног знања о себи, у чему се садржи и дух и воља и умеће – по чему се окрепљује свако делање. (Осим ако Срби не наставе да мењају свест, по упутствима писца Светислава Басаре, а по заповестима председника владе Александра Вучића.)

Без обзира на рат и мир, наши непријатељи ће и даље постојати, као што постоје Дунав и Сава, као киша и снег; док је наша српска љубав и наше српско поштовање и наша господственост изнад интереса и људског рачуна у времену као огледала права, и нема те силе која то може поништити. А непријатељ постоји, па постоји. Један те исти. И то је једна историјска константа, што као историографски појам, као међаш нађох само код једног историчара, и гле чуда, млађег, прилично, и то на предмету новије великобританске заокупираности српским земљама и Србима. А константа нас оштро упозорава: од непријатеља не можемо очекивати ни једначење а ни равноправност, поглавито у интересима. Особито не треба се надати каквом вредносном уважавању српског лика живота – треба ли стално да се понавља шта је све тобожњи пријатељ (са Запада) а у истини непријатељ од Срба тражио у последњих двеста година, са вечитим описивањем Срба као некултивисаних, руралних, неприлагођених дивљака који у свом развитку нису прошли индустријализацију и урбану културу, без смисла за политичко организовање, са византијским склоностима ка тиранији и цезаропапизму.

Коликогод Зорана Ђинђића славили и величали као првог демократског председника владе Србије, немојмо заборавити: он је уз помоћ своје грађанске братије и заблуделог Војислава Коштунице Србију начисто подастро Западу на располагање. Тај чин озваничио је право Запада да Србијом располаже на њему потребан начин. Водећу улогу у том праву Запада, уз Ђинђићево самопрегорно самољубље, одиграо је западни новац. И једино тако могу се разумети сталне уцене, непрекидни захтеви, неисцрпни услови при преговорима сваке врсте са чиновницима Европске заједнице или властима западних држава – јер они су платили робу и сада треба да је и добију, што се у односима трговац и купац подразумева као закон, где су интереси темељни покретач живота.

rozmerinabeba03

ПРЕТЊА ЗАПАДНИХ КУПАЦА

У тој трговини са Србијом на тезги западне цивилизације купци су се мало залетели. Новац су давали на руке онима са којима су склапали послове, а народ срски, као стварни власник Србије, у тој трговини остао је ван игре. Док, међутим, по оним тачкама уговора који је склапао Ђинђић, кад је народ у питању, купци Србије су стекли право да управљају народом – а у случају да се то не би одвијало по задатим циљевима, као у Украјини, уследио би неки српски Мајдан. Како су непрестано и у четири ока саопштаване претње нашим представницима власти – како се посредно излануо садањи председник владе А. Вучић рекавши да „у Србији неће бити Мајдана“.

Можемо претпоставити да се у разговорима наших власти са Западом стално понавља та могућност, по чијој музици они су дужни да играју. Са сталном претњом западних купаца, ако не буде како смо платили, пашће крв. А да би се оснажила та претња, тада се потеже за аргументом који описује широм Србије разастрта умреженост великог броја западних седишта, канцеларија, организација, присталица, симпатизера, као и неразоткривене агентуре – што се сасвим уклапа у она дешавања која се управо одвијају у Украјини, а која су растурила Либију, узвитлала Египат, кренула да сатру Сирију…

У оквирима те претпоставке можемо замислити како се одвијају ти разговори, без записника, без преводиоца, у четири ока, са претњом да ће Србији пустити крв. А чему додају да је привредна база Србије потпуно уништена, због чега смо нужно упућени на Запад и његове инвестиције. Наравно да притом а и после нико не помиње актере тог рушилачког подухвата, будући да их красе српска имена као Божидар Ђелић, Мирољуб Лабус, Млађан Динкић, Горан Питић… И после свега како би се оправдала улога Емемефа? И са којом сврхом, уз сијасет оних западних банака пантљичара, широм Србије посејаних после 5. октобра, чија је једина сврха да смисле начин како да од нас сиротиње направе још већу сиротињу – што каже један мој пријатељ.

Хајде да се мало сетимо снаге наших предака, још увек то струји у нашој крви. Онда и срочимо оно што нам преци поручују: непријатељ је онај који настоји да те уништи или себи потчини, на веома зависан начин, а да при том користи сва расположива средства, као и она која је у стању да измисли.

РАТ КОЈИ НЕ МОЖЕМО ИЗГУБИТИ

Да ли се у такав опис уклапа ма која од такозваних невладиних организација ако знамо да је наше мишљење и делање у ма чему од јавне и друштвене важности условљено ставом и словом тих недодирљивих организација? Да ли се у такво разумевање непријатеља може сврстати и ма који западни гост у Србији, а да има дипломатски имунитет, будући да се ни једна важнија одлука у врху власти Србије не може спровести без воље његове, мада он тиме неморално, безочно и бестидно гази вишемиленијумски обичај поштовања домаћина? Да ли таквом обрасцу међуљудских односа одговарају намештеници од наше власти, у чијем опису посла стоји да надзиру спровођење западних одлука о целокупном друштвеном устројству Србије? Да ли се у ред таквих персона могу уврстити и сви они уредници на медијима који Србију обавештавају не по савести него по наредбама које су подешене према западним купцима Србије? Да ли сама наша власт, са свих својих места у свом поретку, беспоговорно испуњава налоге свих овде поменутих? Да ли се у том вољном потчињавању овде поменутима напросто надмећу све и једна праламентара политичка странка – јер зна да је само и ништа друго то води у врх власти? Да ли се нашој власти, са сладострашћем и нарочитим задовољством, потчињавају скоро стопостотно сви наши новинари? Да ли у том колу немалу улогу играју пре свега наши филмски посленици, с ове и с оне стране камере? Да ли им у томе помажу неки писци? Уредници разних ликовних галерија… И тако даље, тако даље, и даље, до збира једне мале војске која се у благодатима слободног и владарског живота башкари свуда по Србији. Списак би био за један велики телефонски именик. Али они нису Србија, они су непријатељи Србије и Срба.

И сад нам не преостаје ништа друго но да западне амбасаде, такозване невладине организације, разне канцеларија за европске и евроатлантске интеграције, канцеларије за популаризовање Европске заједнице, редакције, телевизијске студије, поједине факултетске катедре… прогласимо за митраљеска гнезда, одакле нас Србе засипају муницијом која треба да нас избрише као народ. А штаб на терену за тај бескрвни рат налази се у Немањиној број 9, док се главни командни центар укопао у траншеји у Вашингтону, са помоћним штабом у Бриселу и Берлину.

Иако добијају битку за битком, у том бескрвном рату непријатељи Србије и Срба немају никаквих изгледа. Само да се Срби пропну за јуриш, што је показао најпопулистичкији дух заједништва Срба, дух најконзервативнијег вида саборности, који се силовито и поносно усправио пред воденом стихијом која нас је управо задесила. Дух народа задао је најозбиљнији ударац властима, показавши сву њену бесмисленост и немоћ, сав њен крајње антисрпски положај, с оне друге стране рова, иза западних бусија. И, као толико пута у историји, од нараштаја до нараштаја, и у овом бескрвном рату против Срба и Србије, с братском љубављу стигли су Руси, као брат брату, да помогну, не штедећи се, чиста срца, без обећања и рачуна.

standard.rs

izvor: fond strateske kulture

Advertisements

Аутор: nedodjija

blog o zivotnim alternativama...

2 thoughts on “Дух народа задао је најозбиљнији ударац властима, показавши сву њену бесмисленост и немоћ, сав њен крајње антисрпски положај….

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s