Nedodjija

blog o alternativama…

ruski uticaj u Srbiji…

Оставите коментар

Željko Cvijanović: Najveća kadrovska pobeda ruskog uticaja u Srbiji od 2000.

 

1.

Neće biti dobro ako, pored svih aktuelnih podela, Srbija, gutajući vesti iz Ukrajine, uđe u još jednu – na one koji sa jedva prigušenim oduševljenjem čekaju da se Rusi već ovog leta sa kaćušama pojave na Dunavu i one koji na samu pomisao o tome stiskaju kolena jer su čuli da će biti silovani. Da ne bismo ispali glupi, uz sve što to sa sobom povlači – a događalo se već – bilo bi dobro podsetiti na neke činjenice. Potrebno je dakle razumeti šta je to što se dešava u Ukrajini; potrebno je shvatiti mesto Srbije u tom procesu; važno je sagledati polazne tačke iz kojih su i Rusija i Srbija u taj proces ušle.

Najgore je dakle sa onima koji uvek mrače i u svemu vide samo najgore, kao i sa onima koji euforično otvaraju usta na svaku pticu koja proleti. Osim što su ovi mračni najčešće bivši euforični, te dve grupe spaja prilično neobavezan odnos prema činjenicama, što će reći da oni nisu takvi zato što su prilike takve, već zato što su oni jednostavno takvi.

2.

Dakle, činjenice. Prvo, Rusija je, sa svojom neverovatnom moći regeneracije, treći put za poslednjih sto godina, ponovo uspravan i aktivan igrač na globalnoj sceni. I to je najvažnije, to je najveća promena, utoliko pre što je na toj sceni i Srbija, naravno, ni aktivna ni uspravna, ali ni previše daleko od zapadnih granica ruskog sveta. Iz kakvog je, međutim, limba Rusija izašla na tu scenu, kakve su bile njene polazne pozicije, govori i to što ona danas protiv svog geopolitičkog suparnika ne bije bitku ni u Kanadi ni u Meksiku, pa ni na svojim civilizacijskim granicama, već u Ukrajini. To se mora imati u vidu.

Drugo, Rusi ovaj put neće doći forsirajući Dunav kod Đerdapa, oni su već tu, i ne videti ih i ponašati se kao da nisu tu nije baš odlika bistrine. Kao što nije ni zaboravljanje da je Srbija još uvek relativno duboko unutar zapadne teritorije, što je lako ustanoviti čim se uključi televizor.

I, treće, gledajući kako Vladimir Putin superiorno vodi igru i puneći pluća tim utiskom, verovanje da su Putin i Rusija isto možda nam i daje razlog da pogledujemo na sat, pa i da se ljutimo što ga još nema. Ali Rusija, nažalost, još uvek nije Putin, iako je na putu da postane, i zato još malo strpljenja, što ne znači spavanje, neće biti na odmet.

3.

Kako se u Srbiji vidi rusko prisustvo? Po tome što jedan deo srpskih medija mnogo poštenije izveštava o ukrajinskoj krizi danas nego na njenom početku; po tome što je prošle subote u udarnom terminu na RTS prikazan ruski film; po tome što Srbija u odnosima prema Rusiji ne peva Slava Ukrajini, poput bednog hora većine zemalja tzv. Nove Evrope, kojim diriguju američki ambasadori; pa i po tome što Tomislav Nikolić, obeležavajući 15-godišnjicu bombardovanja, u srpsku javnu svest ubacuje zahtev da zemlje NATO Srbiji plate ratnu odštetu.

Ovde, naravno, nije reč o tome da su Nikolić i vlada povukli hrabre poteze, uopšte razmatranje njihove hrabrosti odvodi nas daleko od teme. Radi se o tome da su povukli pragmatične poteze, dakle one koji se preživljavaju, a da oni nisu bili striktno prozapadni. O čemu se ovde radi? Nije dakle vlada odbila da osudi Rusiju zbog moralnog odnosa prema njoj, već zato što se danas – pratili ste glasanje u Savetu Evrope – Rusija ne može osuditi ni u Demokratskoj stranci bez unutrašnjih potresa. Naravno, pre koliko godinu dana vlada, i ova i ona pre nje, tresnula bi Rusiju sankcijama, a onda bi otišli u Moskvu, nemoćno raširili ruke i rekli da su morali jer su ih pritisnuli. I to bi im još i prošlo.

Šta se promenilo? To što Rusija danas igra igru života i što to širenje ruku više ne prolazi. Rečju, danas pritiska i Rusija, ne onako kao Zapad, posebno ne sa istim ciljem, ali pritiska. Naravno, to je dobro. Od toga da te pritiska jedan ipak je mnogo bolje da te pritiskaju dvojica, posebno ako je drugi suprotstavljen prvom, ako može da mu parira i ako te taj drugi želi uspravnog i jakog.

4.

U formiranju srpskih postoktobarskih vlada mrva ruskog uticaja mogla se videti u drugoj Koštuničinoj vladi (2007) i nešto više u prošloj (2012). U ovoj će ga biti još više. Gde prepoznajemo taj rastući uticaj?

Prvo, iako je bio najavljen i cela konstrukcija se za njega pravila, u vladi neće biti Borisa Tadića. Samim tim obaveštajne službe neće koordinisati Miodrag Rakić, stari klijent zapadnih obaveštajaca, iako ostaje u mraku da li je njegovo ispadanje iz igre proizvod ruskog uticaja ili sticaja okolnosti. Drugo, Dačić, koji ima neku vrstu razumevanja sa Moskvom – mada on to isto ima sa ostalima – dobio je resor diplomatije, na koji je pikirao Tadić. Sa tog mesta Dačić će po prirodi stvari biti dosta upućen na Nikolića, koji je ipak najčvršća tačka ruskog uticaja u srpskom vođstvu. Treće, iako resori privrede i finansija svedoče o ogromnom uticaju MMF na buduću srpsku vladu, ipak će makar mala dobra vest biti da važno Ministarstvo privrede neće pripasti Kori Udovički, koja nikad nije uspela da preraste nivo vašingtonskog štrebera, nego stručnijem i trezvenijem Dušanu Vujoviću. Četvrto, za srpsko-ruske odnose veoma važan resor poljoprivrede je dobio Zoran Radovančev, stari socijalista solidne poslovne biografije, koju je, za razliku od većine današnjih, doneo iz vremena kada si nešto morao i da znaš da radiš.

5.

Pa ipak, najvažnija, pomalo čak i senzacionalna vest za buduće srpsko-ruske odnose jeste da je bez resora energetike ostala Zorana Mihajlović. Kako se to moglo čuti tek na Glavnom odboru naprednjaka, očigledno je da se Vučić lomio do poslednjeg trenutka, a, ko zna, možda će se lomiti i posle njega ili će ga lomiti zapadni ambasadori. Za to vreme dok je on o energetici ćutao, kandidati za ministre iz SNS nisu smeli živi da se čuju u javnosti sa svojim željama i ambicijama, jedino ona smogla je snage da javno kaže kako želi da nastavi svoj posao iz prethodnog mandata. To a i veliki planovi koje je u vreme Vučićevog ćutanja pravila u energetici, gde je poslednjih dana pokrenula i smenu direktora Elektroprivrede Aleksandra Obradovića, dok je Bajatoviću već davala 40 dana u Srbijagasu, svedočilo je o dve stvari – o tome da je računala s tim resorom i o tome da je imala poseban status u Vučićevom timu nekoga ko može javno da saopšti svoje želje i ambicije.

Sa druge strane, Rusi su Mihajlovićevu doživljavali kao Kruelu Devil srpske vlade i, razumevajući politiku kao jezik simbola – što ona i jeste – računali s tim da će njeno imenovanje na mestu ministra energetike biti pouzdan znak da će Vučić sabotirati Južni tok, bez obzira na obećanja koja je dao u Moskvi.

Kad je prošle godine na svoju ruku izmenila već ispregovaran tekst ugovora o uvozu ruskog gasa i tutnula ga u ruke Nikoliću, koji se propisno obrukao pred Putinom, pokazala je neviđenu drskost koja nije od ovoga sveta, ili, preciznije, onu vrstu samopouzdanja koje očituje da njena karijera ne zavisi od volje Nikolića, pa ni Vučića. Naravno, Rusi su tada shvatili da imaju problem i većinu kasnijih razgovora o Južnom toku počinjali raspitujući se o njenom odlasku. Potom je ušla u sukob i sa samim Nikolićem da bi kasnije optužila jednog ministra da radi za strane (ruske) interese, aludirajući na Milana Bačevića, u koga je Moskva imala najviše poverenja u Dačićevoj vladi. Drskost Mihajlovićeve, koju je Nikolić opisao kao „njen stil“, mnogi su pripisivali njenim dobrim zapadnim kontaktima, svakako mnogo starijim od onih koje su imali Nikolić i Vučić, koje je mogla da stekne još u vreme dok je bila savetnik Miroljuba Labusa, kad je ovaj bio potpredsednik prve Koštuničine vlade. Potom je zabeležena i kao članica atlanstističke lobističke organizacije East-VestBridge, koja je ogranak Trilateralne komisije, i Isac fund-a, srpskog think-tank-a koji se isticao jakom antiruskom retorikom.

Kada je došlo do zaoštravanja u Ukrajini, svima je postalo jasno da će biti još ugroženija gradnja Južnog toka, čijim se najistaknutijim protivnikom u Srbiji Mihajlovićeva definitivno i s razlogom smatrala. Naime, Južni tok, kojim bi u Evropu potekao ruski gas, veoma bi smanjio vrednost ukrajinskih energetskih akcija i umanjio stratešku važnost te zemlje, preko koje i danas većina ruskog gasa ide u Evropu. Naravno, gradnja alternativnog gasovoda nikada nije odgovarala SAD, međutim, otvaranjem ukrajinske krize za Vašington je sprečavanje Južnog toga postalo jedno od najvažnijih pitanja njegove evropske politike. Samo ta činjenica pokazala je koliko je za njih Mihajlovićeva važan igrač.

Srbi su od eskalacije u Ukrajini uglavnom o Južnom toku ćutali, računajući da je to za nas prevelika igra i da se u njoj treba ponašati ne prema sopstvenim željama, pa ni koristi, već prema tome kako će se stvari namestiti među velikima. Veći deo domaćih prozapadnih snaga uzdao se u slabost Bugarske, budući da je pritisak iz Brisela najviše išao na nju kao na članicu EU. Manuel Baroso je žestoko stisnuo Bugare, čak je tamošnje zagovornike Južnog toka nazivao „ruskim agentima“. Računica Beograda bila je sledeća: ako Bugari popuste, a baš to se očekivalo, Južnog toka neće biti, a pred Rusima zvono zbog toga neće biti na nama, nego na Bugarima. Tako je izgledalo njihovo solomonsko rešenje. Međutim, Dragomir Stojnev, hrabri socijalistički ministar energetike u Sofiji, odupro se Barozu rekavši da „Bugarska i ova vlada brane svoje nacionalne interese“. Loptica se potom zaustavila na Srbiji, i Vučić nije imao kud nego da stisne i pokuša da Mihajalovićevu uteši mestom potpredsednika vlade i ministra za građevinu, saobraćaj i infrastrukturu.

Biće to za sada njegov najrizičniji potez u formiranju vlade. Sa druge strane, posle odlaska sa scene radikalnih prozapadnih političara Čede Jovanovića i Mlađana Dinkića, izbornim neuspehom Tadića i Đilasa, sklanjanjem Mihajlovićeve iz energetike može da se govori o trendu sve veće disfunkcionalnosti monopolarnih političara, koji će svoje mesto ustupati onima sa više razumevnja za multipolarni svet, što će i samom Vučiću biti ozbiljan znak da ubuduće stavi prst na čelo.

6.

Naravno, sve to još uvek ne znači da će Južnog toka biti, kao što ne znači da Mihajlovićeva sa nove pozicije neće nastaviti da ga podriva a ni da će socijalista Aleksandar Antić, koji je dobio energetiku, biti jači od nje u gradnji gasovoda. Znači, međutim, u jeziku političkih simbola, najveću kadrovsku pobedu ruskog uticaja u Srbiji od 2000. do danas i znači kontinuitet u pojačavanju uticaja Moskve u Beogradu. Naravno, ne treba pričati ni bajke: neće ovo biti proruska vlada više nego prozapadna, i tu sa očekivanjima ne treba preterivati. Ono što je, međutim, važno jeste da postoje poluge tog uticaja u srskoj vladi i da je ona koliko-toliko pokazala senzibilitet za žive promene na međunarodnoj sceni. Sve ostalo, ili bar mnogo toga, zavisiće od budućeg odnosa snaga na (za sada) levoj obali Dnjepra.

 (Standard)

web-tribune

 

Advertisements

Аутор: nedodjija

blog o zivotnim alternativama...

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s