da li cu naci ljude, kad ih ne nadjoh medju tolikim zdravstvenim radnicima koji su polozili Hipokratovu zakletvu….

Дете је ударио ауто! Погледајте како реагују лекари и сестре из Дома здравља! Како их назвати?!

o virtuelnoj realnosti i upravljanju utiscima….

naidjoh na ovaj, meni interesantan tekst:

О управљању утисцима
29. април 2014.

Атлантска Империја – политички ентитет који чине САД, НАТО и ЕУ – заснива се на опсени, на „управљању утисцима“, стварању виртуелне стварности која би у главама њених становника требало да замени ону истинску. У тој виртуелној стварности, Империја значи благостање, сви проблеми нестају призивањем магичних фраза попут „слободе“ и „демократије“, а свако ко се усуди да то оспори постаје „назадан“ и „екстремиста.“

Кључ за стварање и одржавање ове опсене су медији – „слободни и независни“ под контролом пет-шест мега-корпорација повезаних са владајућим гарнитурама. За време агресије на Југославију 1999. године, у редакцијама Си-ен-ена били су „саветници“ ЦИА-а за психолошко ратовање; данас они више нису ни потребни – медији су до те мере усвојили властодржачки поглед на свет.

Када су у тај систем одлучили да силом утерају и Србе, прво су створили „слободне и независне“ медије, за које су платили (мимо своје воље, као и обично) њихови порески обвезници. По рецепту „ред забаве, ред пропаганде,“ империјални медији придобили су јавност, која би се окретала њима за „сервисне информације“ и холивудске лимунаде, несвесна да се тиме увлачи у свет управљача утисцима. Пар година таквог програмирања било је довољно да припреми терен за Жути Октобар – а онда је наступила друга фаза медијске кампање: „преумљавање“ народа.

За пропагандну обраду уопште није потребно да се народу намећу погрешни одговори; довољно је да се, условним рефлексом, јавност научи да поставља погрешна питања. Таблоидизација новина и телевизије, „ријалити“ програми, режирани интервјуи и „сучељавања“, све то је усмерено искључиво да произведе емотивни, а искључи разумски, одговор у јавности.

Притом се веома плански урушавају домаћа култура и национални идентитет. Увезени забавни програм првенствено је про-западна пропаганда. Скоро сви садржаји су на латиници. Рекламе, којих је све више, углавном су за увезене производе – и нису чак ни аутохтоне, већ се (лоше) преводе са страних оригинала. То понекад има смешне последице, када рекламе психолошки калибриране за западну публику наиђу на другачију реакцију код српске. Али упорним понављањем, оне намећу вештачке и стране обрасце понашања, размишљања, па чак и извитопереног говора (на основу рогобатних превода).

По узору на моделе преписане од Империје, форсира се краткорочно размишљање, а руши се било какав континуитет догађаја. Историја почиње од јуче, или чак од сутра. Живи се у тренутку, а емоције се обрађују редом хедонизма – који треба да убеди јавност да је „у се, на се и пода се“ једино што вреди у животу – па онда редом очаја, који поручује да нико не може да промени постојеће стање, да је подаништво Империји неизбежно, да је свака борба узалудна и штетна.

Тако се јавност, било у Империји или у Србији, држи у омамљеном стању путем медијских наркотика. Људи су свесни да им је живот узурпиран и обесмишљен, али им се стално говори да је то нормално и да ништа не могу да учине да се томе супротставе. Уместо стварности, нуди им се вештачка визија меда и млека који, ето, само што нису – и флоскуле попут „демократије“ и „напретка“ и живота „као сав нормалан свет“ из реклама. Тиме се јавност систематски, циљано и намерно претвара у становнике земље Ждерача Лотоса, из Хомерове „Одисеје.“

nije dovoljno odbiti vakcinu – treba ojacati imuni sistem dece……

Споменка Јоловић

Spomenka Jolović

Dragi roditelji,posto jos nije otvorena mogucnost da se salju postovi iskoristicu ovako prilikuda vam kazem neke stvari ,koje smatram da svako od vas treba da zna.Naime,nije dovoljno da samo resite da ne vakcinisete vasu decu,bitno je da se zna da morate raditi na izgradnji i jacanju njihovog imuniteta.
To znaci da ne koristite industrijsku hranu,najbolja solucija je da nadjete nekog proverenog poljoprivrednika,kod koga cete kupovati voce,povrce i cak i meso za svoju porodicu.Ko zivi na selu,ili ima uslove da gaji sam to je odlicna solucija.
Slatkisi za decu i vestacki sokovi u prodavnici su mrtva hrana,to treba izbegavati ,i praviti domace sokove i domace slatkise.Znaci dati zdravlje za celu porodicu.
Kada bude otvorena opcija za slanje postova,nastavicemo sa ovom temom,za sada dovoljno da se otvori diskusija,nesto ste uspavani,samo lajkujete, progovorite ljudi za ime Boga,  ovo je i forum o zdravlju,ukljucite se. 

o prenaseljenosti planete….

prenaseljenost planete

prica je sledeca, neko je uzeo da racuna – ako bi sve ljde ovog sveta stavio na gomilu… kolika bi ona bila ?

ovih 6-7 milijardi bi stali na ovoliku gomilu u nekom kanjonu….  o prenaseljenosti planete – ni govora !

Када се каже да ће се за два месеца усвојити десетине законских предлога, онда се брутално, по сред лица, свим струкама у Србији каже да оне не постоје и да су ништа. Нема јавне расправе ни о једном питању……

Branko Pavlovic,  Novi standard

БРАНКО ПАВЛОВИЋ                         ЕКСПОЗЕ И НЕКА ФУНДАМЕНТАЛНА ПИТАЊА

То што нам ЕУ, ММФ и Светска банка дотуре, то је наредба, а о наредбама се, као што је познато, не расправља

Александар Вучић нам је у експозеу рекао да ће бити храбар, да се укида социјални дијалог, да се приступа завршној брзој проватизацији и током дана нас је преко СНС обавестио да се укидају и ови њему веома наклоњени медији. О томе и још по нечему се говори у овом тексту.

ПРВО О ФУНДАМЕНТИМА

Вучић каже: „За железару Смедерево само за покриће губитака месечно дајемо осам милиона евра, и зато морамо да продамо Телеком и делове ЕПС“. Молим? Имам за Вучића два питања: прво, колико су две бабе и две жабе, и, друго, шта је теже – кило гвожђа или кило перја? Мислим, да кренемо од фундаменталних ствари, па полако. После иду Ивица и Марица и другње бајке, и тако редом.

ХРАБРОСТ

Биће храбар. Између опаких незапослених и мало плаћених запослених, на једној страни, и немоћног ММФ, на другој, Вучић ће се свом силином и одважношћу сјурити на изопачене раднике и незапослене. Интерес ММФ је суштински интерес Вучићеве владе, и ту нема и неће бити компромиса, колико год грађани Србије гладовали. А гладоваће, одмах да знају, најмање до краја 2016.

УКИДАЊЕ СОЦИЈАЛНОГ ДИЈАЛОГА

Закон о раду се има усвојити одмах (цео пакет од десетина и десетина закона до средине јула), и Вучић унапред обавештава синдикате – „и ако не буде њихове сагласности“. На тај начин, унапред најављујући непримерену брзину и отворено исказујући да је разговор са синдикатима само представа која се има одиграти у скраћеној форми о ономе о чему је ММФ већ одлучио, а Вучић се обавезао да спроведе, суштински је објављено укидање социјалног дијалога. И то у овој рудиментарној форми, у којој је код нас социјални дијалог био тек једва мало више од ничега. И то је много.

Да ли синдикална руководства и даље имају дилему о чему се ради?

vlada2014a

УКИДАЊЕ СТРУКЕ

Када се каже да ће се за два месеца усвојити десетине законских предлога, онда се брутално, по сред лица, свим струкама у Србији каже да оне не постоје и да су ништа. Нема јавне расправе ни о једном питању. То што нам ЕУ, ММФ и Светска банка дотуре, то је, једноставно речено, наредба, а о наредбама се, као што је опште познато, не расправља. То, морам признати, има логике, али онда јасно треба рећи да Вучић није председник Владе Републике Србије, него надзорник.

Да ли припадници здравствене, просветне, правне, економске, архитектонске, свих инжењерских струка ово разумеју? Да ли је свим истраживачима, студентима итд. ово јасно или и даље имају неких дилема?

РТС КРИТИКОВАО ВУЧИЋА

Ево, кад сам написао овај међунаслов, звучи ми као један од оних „најкраћих вицева на свету“. Оркестрирани, бесконачни, на ивици између срамотног и бљутавог омажа Вучићу, који се две године игра на РТС, одмах првог дана новог Надвучића се тумачи као беспризорни напад на њега. Ово неко у измаглици, изгубљено и залутало од силних путоказа, сасвим мало слово „м“ од медија, у фонту осам (да можете да прочитате), види се као горопад, која се надвила над нашег хероја. Уместо да о Вучићу говоре као да је већ у читанкама опеван и у уџбеницима описан као каријатида свеколике Србије, неко се негде – да им верујем на реч, јер живо биће иоле разборито то није никако могло да примети у нашим медијаима, па ни на РТС – изгледа дрзнуо да о Њему говори као да је политичар. И та и толике слободе у медијима одмах се укидају.

Да ли је онима који раде у медијима јасно о чему се ради, или имају и даље неких дилема?

Мислим да је Мило Ломпар у интервјуу, који је Нови Стандард објавио поводом изласка трећег издања његове књиге Моралистички фрагменти, рекао тачну и важну ствар: силаском Коштунице на нама је да покажемо да ли смо способни да се на политичком терену успешно супротставимо САД-ЕУ-ММФ-Вучићу. И, ако не сад – кад?

ruski uticaj u Srbiji…

Željko Cvijanović: Najveća kadrovska pobeda ruskog uticaja u Srbiji od 2000.

 

1.

Neće biti dobro ako, pored svih aktuelnih podela, Srbija, gutajući vesti iz Ukrajine, uđe u još jednu – na one koji sa jedva prigušenim oduševljenjem čekaju da se Rusi već ovog leta sa kaćušama pojave na Dunavu i one koji na samu pomisao o tome stiskaju kolena jer su čuli da će biti silovani. Da ne bismo ispali glupi, uz sve što to sa sobom povlači – a događalo se već – bilo bi dobro podsetiti na neke činjenice. Potrebno je dakle razumeti šta je to što se dešava u Ukrajini; potrebno je shvatiti mesto Srbije u tom procesu; važno je sagledati polazne tačke iz kojih su i Rusija i Srbija u taj proces ušle.

Najgore je dakle sa onima koji uvek mrače i u svemu vide samo najgore, kao i sa onima koji euforično otvaraju usta na svaku pticu koja proleti. Osim što su ovi mračni najčešće bivši euforični, te dve grupe spaja prilično neobavezan odnos prema činjenicama, što će reći da oni nisu takvi zato što su prilike takve, već zato što su oni jednostavno takvi.

2.

Dakle, činjenice. Prvo, Rusija je, sa svojom neverovatnom moći regeneracije, treći put za poslednjih sto godina, ponovo uspravan i aktivan igrač na globalnoj sceni. I to je najvažnije, to je najveća promena, utoliko pre što je na toj sceni i Srbija, naravno, ni aktivna ni uspravna, ali ni previše daleko od zapadnih granica ruskog sveta. Iz kakvog je, međutim, limba Rusija izašla na tu scenu, kakve su bile njene polazne pozicije, govori i to što ona danas protiv svog geopolitičkog suparnika ne bije bitku ni u Kanadi ni u Meksiku, pa ni na svojim civilizacijskim granicama, već u Ukrajini. To se mora imati u vidu.

Drugo, Rusi ovaj put neće doći forsirajući Dunav kod Đerdapa, oni su već tu, i ne videti ih i ponašati se kao da nisu tu nije baš odlika bistrine. Kao što nije ni zaboravljanje da je Srbija još uvek relativno duboko unutar zapadne teritorije, što je lako ustanoviti čim se uključi televizor.

I, treće, gledajući kako Vladimir Putin superiorno vodi igru i puneći pluća tim utiskom, verovanje da su Putin i Rusija isto možda nam i daje razlog da pogledujemo na sat, pa i da se ljutimo što ga još nema. Ali Rusija, nažalost, još uvek nije Putin, iako je na putu da postane, i zato još malo strpljenja, što ne znači spavanje, neće biti na odmet.

3.

Kako se u Srbiji vidi rusko prisustvo? Po tome što jedan deo srpskih medija mnogo poštenije izveštava o ukrajinskoj krizi danas nego na njenom početku; po tome što je prošle subote u udarnom terminu na RTS prikazan ruski film; po tome što Srbija u odnosima prema Rusiji ne peva Slava Ukrajini, poput bednog hora većine zemalja tzv. Nove Evrope, kojim diriguju američki ambasadori; pa i po tome što Tomislav Nikolić, obeležavajući 15-godišnjicu bombardovanja, u srpsku javnu svest ubacuje zahtev da zemlje NATO Srbiji plate ratnu odštetu.

Ovde, naravno, nije reč o tome da su Nikolić i vlada povukli hrabre poteze, uopšte razmatranje njihove hrabrosti odvodi nas daleko od teme. Radi se o tome da su povukli pragmatične poteze, dakle one koji se preživljavaju, a da oni nisu bili striktno prozapadni. O čemu se ovde radi? Nije dakle vlada odbila da osudi Rusiju zbog moralnog odnosa prema njoj, već zato što se danas – pratili ste glasanje u Savetu Evrope – Rusija ne može osuditi ni u Demokratskoj stranci bez unutrašnjih potresa. Naravno, pre koliko godinu dana vlada, i ova i ona pre nje, tresnula bi Rusiju sankcijama, a onda bi otišli u Moskvu, nemoćno raširili ruke i rekli da su morali jer su ih pritisnuli. I to bi im još i prošlo.

Šta se promenilo? To što Rusija danas igra igru života i što to širenje ruku više ne prolazi. Rečju, danas pritiska i Rusija, ne onako kao Zapad, posebno ne sa istim ciljem, ali pritiska. Naravno, to je dobro. Od toga da te pritiska jedan ipak je mnogo bolje da te pritiskaju dvojica, posebno ako je drugi suprotstavljen prvom, ako može da mu parira i ako te taj drugi želi uspravnog i jakog.

4.

U formiranju srpskih postoktobarskih vlada mrva ruskog uticaja mogla se videti u drugoj Koštuničinoj vladi (2007) i nešto više u prošloj (2012). U ovoj će ga biti još više. Gde prepoznajemo taj rastući uticaj?

Prvo, iako je bio najavljen i cela konstrukcija se za njega pravila, u vladi neće biti Borisa Tadića. Samim tim obaveštajne službe neće koordinisati Miodrag Rakić, stari klijent zapadnih obaveštajaca, iako ostaje u mraku da li je njegovo ispadanje iz igre proizvod ruskog uticaja ili sticaja okolnosti. Drugo, Dačić, koji ima neku vrstu razumevanja sa Moskvom – mada on to isto ima sa ostalima – dobio je resor diplomatije, na koji je pikirao Tadić. Sa tog mesta Dačić će po prirodi stvari biti dosta upućen na Nikolića, koji je ipak najčvršća tačka ruskog uticaja u srpskom vođstvu. Treće, iako resori privrede i finansija svedoče o ogromnom uticaju MMF na buduću srpsku vladu, ipak će makar mala dobra vest biti da važno Ministarstvo privrede neće pripasti Kori Udovički, koja nikad nije uspela da preraste nivo vašingtonskog štrebera, nego stručnijem i trezvenijem Dušanu Vujoviću. Četvrto, za srpsko-ruske odnose veoma važan resor poljoprivrede je dobio Zoran Radovančev, stari socijalista solidne poslovne biografije, koju je, za razliku od većine današnjih, doneo iz vremena kada si nešto morao i da znaš da radiš.

5.

Pa ipak, najvažnija, pomalo čak i senzacionalna vest za buduće srpsko-ruske odnose jeste da je bez resora energetike ostala Zorana Mihajlović. Kako se to moglo čuti tek na Glavnom odboru naprednjaka, očigledno je da se Vučić lomio do poslednjeg trenutka, a, ko zna, možda će se lomiti i posle njega ili će ga lomiti zapadni ambasadori. Za to vreme dok je on o energetici ćutao, kandidati za ministre iz SNS nisu smeli živi da se čuju u javnosti sa svojim željama i ambicijama, jedino ona smogla je snage da javno kaže kako želi da nastavi svoj posao iz prethodnog mandata. To a i veliki planovi koje je u vreme Vučićevog ćutanja pravila u energetici, gde je poslednjih dana pokrenula i smenu direktora Elektroprivrede Aleksandra Obradovića, dok je Bajatoviću već davala 40 dana u Srbijagasu, svedočilo je o dve stvari – o tome da je računala s tim resorom i o tome da je imala poseban status u Vučićevom timu nekoga ko može javno da saopšti svoje želje i ambicije.

Sa druge strane, Rusi su Mihajlovićevu doživljavali kao Kruelu Devil srpske vlade i, razumevajući politiku kao jezik simbola – što ona i jeste – računali s tim da će njeno imenovanje na mestu ministra energetike biti pouzdan znak da će Vučić sabotirati Južni tok, bez obzira na obećanja koja je dao u Moskvi.

Kad je prošle godine na svoju ruku izmenila već ispregovaran tekst ugovora o uvozu ruskog gasa i tutnula ga u ruke Nikoliću, koji se propisno obrukao pred Putinom, pokazala je neviđenu drskost koja nije od ovoga sveta, ili, preciznije, onu vrstu samopouzdanja koje očituje da njena karijera ne zavisi od volje Nikolića, pa ni Vučića. Naravno, Rusi su tada shvatili da imaju problem i većinu kasnijih razgovora o Južnom toku počinjali raspitujući se o njenom odlasku. Potom je ušla u sukob i sa samim Nikolićem da bi kasnije optužila jednog ministra da radi za strane (ruske) interese, aludirajući na Milana Bačevića, u koga je Moskva imala najviše poverenja u Dačićevoj vladi. Drskost Mihajlovićeve, koju je Nikolić opisao kao „njen stil“, mnogi su pripisivali njenim dobrim zapadnim kontaktima, svakako mnogo starijim od onih koje su imali Nikolić i Vučić, koje je mogla da stekne još u vreme dok je bila savetnik Miroljuba Labusa, kad je ovaj bio potpredsednik prve Koštuničine vlade. Potom je zabeležena i kao članica atlanstističke lobističke organizacije East-VestBridge, koja je ogranak Trilateralne komisije, i Isac fund-a, srpskog think-tank-a koji se isticao jakom antiruskom retorikom.

Kada je došlo do zaoštravanja u Ukrajini, svima je postalo jasno da će biti još ugroženija gradnja Južnog toka, čijim se najistaknutijim protivnikom u Srbiji Mihajlovićeva definitivno i s razlogom smatrala. Naime, Južni tok, kojim bi u Evropu potekao ruski gas, veoma bi smanjio vrednost ukrajinskih energetskih akcija i umanjio stratešku važnost te zemlje, preko koje i danas većina ruskog gasa ide u Evropu. Naravno, gradnja alternativnog gasovoda nikada nije odgovarala SAD, međutim, otvaranjem ukrajinske krize za Vašington je sprečavanje Južnog toga postalo jedno od najvažnijih pitanja njegove evropske politike. Samo ta činjenica pokazala je koliko je za njih Mihajlovićeva važan igrač.

Srbi su od eskalacije u Ukrajini uglavnom o Južnom toku ćutali, računajući da je to za nas prevelika igra i da se u njoj treba ponašati ne prema sopstvenim željama, pa ni koristi, već prema tome kako će se stvari namestiti među velikima. Veći deo domaćih prozapadnih snaga uzdao se u slabost Bugarske, budući da je pritisak iz Brisela najviše išao na nju kao na članicu EU. Manuel Baroso je žestoko stisnuo Bugare, čak je tamošnje zagovornike Južnog toka nazivao „ruskim agentima“. Računica Beograda bila je sledeća: ako Bugari popuste, a baš to se očekivalo, Južnog toka neće biti, a pred Rusima zvono zbog toga neće biti na nama, nego na Bugarima. Tako je izgledalo njihovo solomonsko rešenje. Međutim, Dragomir Stojnev, hrabri socijalistički ministar energetike u Sofiji, odupro se Barozu rekavši da „Bugarska i ova vlada brane svoje nacionalne interese“. Loptica se potom zaustavila na Srbiji, i Vučić nije imao kud nego da stisne i pokuša da Mihajalovićevu uteši mestom potpredsednika vlade i ministra za građevinu, saobraćaj i infrastrukturu.

Biće to za sada njegov najrizičniji potez u formiranju vlade. Sa druge strane, posle odlaska sa scene radikalnih prozapadnih političara Čede Jovanovića i Mlađana Dinkića, izbornim neuspehom Tadića i Đilasa, sklanjanjem Mihajlovićeve iz energetike može da se govori o trendu sve veće disfunkcionalnosti monopolarnih političara, koji će svoje mesto ustupati onima sa više razumevnja za multipolarni svet, što će i samom Vučiću biti ozbiljan znak da ubuduće stavi prst na čelo.

6.

Naravno, sve to još uvek ne znači da će Južnog toka biti, kao što ne znači da Mihajlovićeva sa nove pozicije neće nastaviti da ga podriva a ni da će socijalista Aleksandar Antić, koji je dobio energetiku, biti jači od nje u gradnji gasovoda. Znači, međutim, u jeziku političkih simbola, najveću kadrovsku pobedu ruskog uticaja u Srbiji od 2000. do danas i znači kontinuitet u pojačavanju uticaja Moskve u Beogradu. Naravno, ne treba pričati ni bajke: neće ovo biti proruska vlada više nego prozapadna, i tu sa očekivanjima ne treba preterivati. Ono što je, međutim, važno jeste da postoje poluge tog uticaja u srskoj vladi i da je ona koliko-toliko pokazala senzibilitet za žive promene na međunarodnoj sceni. Sve ostalo, ili bar mnogo toga, zavisiće od budućeg odnosa snaga na (za sada) levoj obali Dnjepra.

 (Standard)

web-tribune

 

geoinzenjering – ko ga sprovodi i ko ga kontrolise….

u medjuvremenu  USA  uopste vise ne negiraju kemtrejlse i geoinzinjering koji sprovode…   sada analiziraju probleme koje imaju u sprovodjenju  i prave seminare gde obavestavaju ostale koji u projektu ucestvuju o svom napretku…

ceo seminar, bez komentara se moze videti ovde

u jednom delu se cak pominje kolika je „clanarina“ ako neko hoce da ucestvuje u procesu odlucivanja…. kao i analiza o tome sta ako se neki „los momak“ docepa tog  oruzja kojim se utice na vreme, i ako takav pocne da ucenjuje ostale ucesnike u projektu….  bizarno….

simptomi propadanja „carstva“….

mislim da su svima nama ovi simptomi i u nasoj zemlji vrlo dobro poznati….

Koji su to procesi unutrašnjeg truljenja?

  • Svaka institucija sustava gubi iz vida originalnu svrhu postojanja točnije svrhu služenja populaciji, te počinje služiti samo sebi i nikome drugome.
  • Status quo (mantra – ništa se ne smije promijeniti) uništava svaku osobu koja radi za sustav, korupcija „nepromjenjivosti“ omogućava egoističko hvalisanje osoba unutar sustava, koje što manje rade i što slabije služe populaciju, pripisuju sebi veće zasluge te osiguravaju da se hvalevrijedne osobe s integritetom izbace iz samog sustava.
  • Osobe unutar korumpiranog sustava se uvijek pravdaju istim motom: „kad mogu svi, zašto ne bih i ja.“ Carstva se ruše zbog korumpiranih individua kojih je s vremenom sve više.
  • Institucije unutar sustava koje s vremenom služe samo sebi, počnu inkorporirati u svoje redove isključivo sociopatske osobe, a oni s najvećim i najjačim psihopatskim odlikama postaju lideri. Sociopatske odlike obmanjivanja drugih u velikom dijelu omogućavaju privid optimalnog funkcioniranja institucija, dok one u stvari erodiraju i propadaju.
  • Institucije promoviraju, nagrađuju i unaprjeđuju osobe koje održavaju status quo, dok zatiru i kažnjavaju i najmanji pokušaj inovacija i poboljšanja sustava. Reforme koje zaista mogu pomoći sustavu da institucije ponovno počnu služiti populaciji se na najgore moguće načine ismijavaju i odbijaju.
  • Otpor prema novim tehnologijama postaje sve veći jer sustav ne želi ulagati u sebe i druge, s druge strane sustav postaje toliko velik i glomazan da počne proždirati sam sebe. Troškovi carstva se povećavaju s povećanjem otpora prema promjenama.
  • Institucijsko pamćenje sve više slavi davne pobjede i velika djela koja su se dogodila u slavnoj prošlosti, što carstvo više propada to se više slavi davna prošlost.
  • Nesposobnost se nagrađuje, a sposobnost se kažnjava.
  • Kako se smanjuje efikasnost, rastu troškovi, a krhkost sustava carstva postaje sve više očigledna.
  • Ekonomija propada, jer se produktivnost ne povećava, proizvođači padaju na najniže grane, čak se i uništavaju, dok preprodaja postaje glavni moto ekonomije zajedno s dužničko-kreditnim faktorima. Smanjivanje troškova produkcije postaje najvažniji faktor proizvodnje, ekonomija postaje globalna stavka, a s obzirom da je takva mamutska organizacija neodrživa ona se počinje urušavati.
  • Umanjuje se i ignorira svaka povratna informacija koja dolazi od onih koji zaista rade unutar carstva na umoru. Elita će na svaki mogući način spriječiti uplitanje ljudi ispod njihova nivoa da se miješaju u donošenje odluka. Carstvo na umoru će donositi odluke protiv 95% pučanstva koje zapravo održava glomaznu vladajuću mašineriju. Većina odluka koje donosi carstvo su pogrešne jer nemaju doticaja s realnošću i sa stvarnim stanjem na terenu.
  • Kako carstvo propada: Dodaje se jedna po jedna korumpirana osoba u vladajući lanac, one s vremenom stvaraju sve više i više samo-služećih parazitskih institucija koje ne služe ničemu osim osiguravanja lagodnog života onima koji služe carstvu.