Nedodjija

blog o alternativama…

Program za nevidljivost….

Оставите коментар

Ovo, na žalost, nije post o tome kako uspem da budem nevidljiva dok pod jelku stavljam paketiće tik deci pod nosom. Žao mi je što post nije o tome. :-(

Tolike godine uzalud bacih u školovanje da bih kao znala da radim sa ljudima…a onda saznam da “ne treba da mislim”, da će me “program sam voditi”, i da će se videti “ko koliko radi”. Ne kažu i kako.
A baš me to interesuje.

Još uvek ne osetim teret godina, i ne žudim ludački za godišnjim odmorom jer u svakom danu nađem makar malčicko vremena za odmor. Dobro, ponekad je to i aktivan odmor :-D – sa decom teško ko može da miruje. ;-)

Ponekad “puknem”. :-( Kad počnem da plačem sa decom sa kojim radim, e onda znam da je vreme za godišnji. I dobro je što mogu tad i da ga uzmem. Obično pred godišnji radim duže nego obično i gledam da završim koliko mogu. I sve mi je to nekako okej. Radim kad radim – a kad se odmaram stvarno mogu da se odmaram. I uživam dok odmaram.

Ali nekako sve to nije dosta. Nije dosta biti odgovoran i raditi. Neko je maznuo debele pare za program u koji ćemo unosti sve sem broja gaća korisnika. Primena počinje kao neslana šala – 1. aprila. Psiholozi će biti svedeni na “organ za testiranje” (jbte! uvek se divim ovim krasnim imenima, sad mi i “voditelj slučaja” zvuči kao rajsko ime!). A svi zajedno ćemo biti kuckatori. Nije važno što je reč lekovita, što u razgovoru mnoge probleme razrešite, olakšate se….ništa više nije važno. Važni su samo rokovi, važan je broj i važan je “veliki brat” koji će moći da zaviri iz svoje udobne fotelje u ono što pišemo. Bez ideje kako izgleda čovek koji sedi preko puta mene, bez ideje koja pomoć mu treba i šta ću stvarno da odradim. Za njega će biti važni datumi. Neće ga interesovati da li sam ugledala osmehe na licima roditelja. Da li je neko uspeo da se pomiri. Neće ga interesovati ni suze koje viđam i brišem. Ni moj kutak sa igračkama. On samo želi okončanu procenu u zadatom roku.
Važno je samo popuniti kućišta u programu!
Ne brine mene višak papira, unošenje u program, mene brine što u tome gubimo svi- mi gubimo posao za koji smo se školovali, kome smo se posvetili i koji ja volim, a verujem i većina mojih kolega. A naše stranke rekla bih gube sve- da li je važnije da unesem broj lične karte, datum izdavanja, rok važenja, JMBG, podatke o srodnicima………….ili da budem tu za nekoga ko je došao da traži pomoć. Bilo kakvu.

Toplina.
Emocije.
Zagrljaji.
Agresija.
Nasilje.
Lažne optužbe.

Ništa nije važno. Ljudi postaju brojevi. Mi postajemo brojevi. Samo niko ne izražava brojevima koliko neko, ko nikad nije radio u socijalnoj zaštiti, koliko para takav neko dobije za program u kome ljudi postaju nevidljivi?

Advertisements

Аутор: nedodjija

blog o zivotnim alternativama...

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s