Nedodjija

blog o alternativama…

Draga moja, stidi se!

Оставите коментар

Draga sestro,

Iako si ostarela, oslepela i skoro pa potpuno gluva, ja te i dalje duboko poštujem jer si, iako si preživela sve i svašta, i mnogo mi puta uzela sve a ništa mi dala za uzvrat, ti ipak moja sestra. I volim te, iako mi se ne dopadaš.

Sestro moja, do sada si bankrotirala mnogo puta a da to nisi dala da iko iz porodice vidi, loše si vaspitala decu pa su odrasla bezobrazna, nevaspitana, sinovi su ti bili i ostali paraziti i secikese, kćeri su ti se prodavale okolo i izdavale te za šaku zlata i sjajnih kamenčića, a ti, šta ti radiš? Umesto da rasteraš gamad jer tako dementnu i bolesnu nema ko da te pogleda, držiš ih čvrsto na okupu kako bi održala formu srećne i složne porodice. To što doručkuješ nesreću i nemir a večeraš sopstvenu glad i nemaštinu ne sprečava te da sebe i dalje visoko ceniš.

Ti takva, u ritama, u starom dvorcu koji se urušava i prokišnjava, memljivom i bez uslova za život, i dalje praviš prijeme. I naplaćuješ ulaz na balove na kojima gosti koji debelo plate ulaznicu igraju praveći se da čuju muziku sa davno pokvarenog gramofona, piju nepostojeće vino iz okrnjenih kristalnih čaša, prave se da jedu kavijar dok im creva zavijaju neku svoju melodiju gladi. Tako gladni i siromašni kao i ti sama, pridružuju ti se u iluziji da nečega od onog starog sjaja kojim si blistala dok si bila poželjna lepotica koja je pucala od zdravlja i dičila se svojim bogatstvom i dalje ipak ima. Jer, priznajući tvoju nemoć priznali bi i sopstvenu.

Rekavši ti da si džangrizava, ostarela, sirotinjska kontesa nesnosne naravi morali bi glasno da priznaju da su ništa drugo do grupa cirkuzanata – falš noblesa praznih džepova i stomaka koji zavijaju prazni i izmučeni, ocvalih kurtizana sa retkim mušterijama koje zavaravaju scenskom šminkom dok im deca kod kuće, u čakmarama vrište od gladi i hladnoće.

Sestro moja, godinama ne želiš da uđem u našu kuću jer kažeš da je nisam dostojna.

Iako sam je često branila. I tebe i kuću u kojoj sam tolike godine samo svraćala posle teških razmirica sa komšijama oko ograda, njiva, dvorišta i prolaza koje sam branila i kada niko drugi nije ni hteo ni smeo. Moj život nije dug kao tvoj, svega hiljadu godina i koji vek više. Pa ipak čuvam uspomene.

Neću te podsećati na Kosovski boj, reći ćeš, to je bila samo odbrana srpstva, moje porodice. Pa i da jeste, draga sestro, ti i ja smo i tada bile porodica. Neka toga.

Seti se samo onog vrelog jula 1456. godine. Sećaš li ga se?

šaputalica

„Srbija neće 28. juna dobiti datum o pridruživanju već -zeleno svetlo-, a članica EU može postati između 2015. i 2020. godine“ – parafrazirala iz jutrošnjih vesti, ne mogu da citiram, meni malo muka to ponovo da čitam/slušam/gledam.

Ne znam na kojoj planeti živite ako vama nije. Muka. Od svega. „datum – zeleno svetlo – datum – zeleno svetlo –pita li se iko ovde, bilo ko, za gde dodjavola mi tražimo prijem? Znate li koliko je uopšte dugo ova zemlja deo evropske porodice?

Tražite li prijem onde gde već jeste i gde po rođenju i zaslugama pripadate od samog početka?

Znate li uopšte koliko su vaši, moji, svačiji preci dali toj istoj Evropi u koju mi sad  kao treba da budemo primljeni, ali smo na listi čekanja kao za elitni vrtić, dok ne vide imamo li da platimo školarinu i da li smo podobni da jedemo ista govna iz istih zlatnih…

View original post 1.687 more words

Advertisements

Categories: Некатегоризовано | Permalink.

Аутор: nedodjija

blog o zivotnim alternativama...

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s