Nedodjija

blog o alternativama…

skrivena istorija Srba…

2 коментара

Nebojsa je pokrenuo temu o slicnosti Sanskrita i srpskog jezika serijom o Branislavi Bozinovic:

ali ima i drugih koji govore o nasoji istoriji, drugacije nego govore nasi nastavnici istorije:

• Teorija o autohtonosti Slovenske civilizacije • Zavera poricanja • Optužujem ćutanje jer neka reka teče svojim tokom, ali neka ne ruši kuću • Neću se braniti bekstvom • Nemam gde da se pomerim, to je jedina moja zemlja…

Piše: Tatjana Đorđević za časopis »Srpsko Ogledalo« Br. 66

Prof. dr Radivoje Pešić (1931-1993)

Prof. dr Radivoje Pešić (rođen 1931. u Velesu, umro 1993. u Beogradu) bio je istraživač izuzetne naučne upornosti i doslednosti i pre svega ličnog istrajavanja i hrabrosti. Doktorirao je i objavio petnaestak knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Bio je član mnogih stranih akademija nauka i umetnosti i nosilac Zlatnog ordena francuske akademije. U skladu sa svojom velikom ljubavlju i odanošću naučnoj istini, bio je inicijator i jedan od osnivača Instituta za istraživanje slovenske civilizacije u Novom Sadu. Ideja tvorca bilo je multidisciplinarno, naučno i pre svega slobodno proučavanje uz posebno formiranu arhivu, biblioteku i informativno-izdavačku delatnost. Ciljevi ovog Instituta trebalo je da budu ono što je Pešićev naučni rad već sa uspehom i pokazao, a to je da slovenska istoriografija trpi dominantan uticaj nordijske škole, da su mnoge istorijske istine falsifikovane iz nenaučnih interesa sa vrlo teškim i dugotrajnim naučnim, istorijskim i svakim drugim posledicama. Slobodna i temeljna analiza, kako novih, tako i starih izvora, trebalo je da pokaže Balkan kao prvu Evropu i istočnik evropske pismenosti i civilizacije, kao i autohtonost Slovena na njegovim prostorima.

Za života prof. dr Radivoje Pešić nije doživeo da njegovi radovi iz ove oblasti budu objavljeni na srpskom jeziku, što sada ispravlja izdavačka kuća, koju su osnovali njegovi naslednici pod imenom “Pešić i sinovi”. Oni su objedinili njegova predavanja iz lingvistike i paleolingvistike koja je izlagao u Rimu, Milanu i Trstu, kao i njegov skoro četiri decenije dug istraživački rad na Vinčanskom pismu. Taj rad se ogledao u sistematizaciji grafema i otkrivanja zakonitosti koje vladaju među njima, kao i upoređivanje sa etrurskim, ali i kritskim, sanskritskim, anglosaksonskim i drugim pismima.

Potvrdu svom radu prof. Pešić je dobio u delu najkompetentnijeg evropskog paleolingviste Haralda Harmana, kao i prof. Marije Gimbutas, koja je osnovala katedru za proučavanje Vinčanskog pisma na univerzitetu u Kaliforniji. Kod domaće naučne javnosti, na žalost, takva podrška je izostala, budući da je bio najviše osporavan od nestručnjaka.

Prof. Pešić je otkrio sistem “Vinčanskog pisma” 1980. godine, 8000 godina posle njegovog nastanka i sistem pisma Lepenskog Vira 1985. godine, 10000 godina posle nastanka. Ujedno je i predočio univerzalnu genezu pisma, dokazujući da čovek nije prvo crtao predmete radi sporazumevanja. U početku je bilo slovo (u čijoj je strukturi bilo sadržano arhetipsko, kreativno i formativno), a ne piktogram, hijeroglif ili ideogram. Proučavajući pismo Lepenskog Vira, uočio je morfologiju koja se nalazi u skoro svim arhajskim sistemima pisma. Indijski gramatičar Panini (IV vek pre n.e.) ostavio nam je u nasleđe traganje za nultom fonemom, a prof. Pešić za nultom grafemom.

Sećajući se Galileja koji nas je upozorio da priroda govori jezikom matematike, zapitao se kada se praistorijski čovek pomirio sa prirodom naslutivši njenu geometriju. Iz prve ucrtane tačke proizašao je prvi krug. Složenije strukture su poprimile, prema rezultatima njegovog istraživanja, različite ali simetrične obrasce. Takva dijalektika preobražaja forme zajednička je tekovina stare kineske tradicije kao i savremene fizike.

Civilizacija se, dakle, rodila istog “trena” kada i potreba za prepoznavanjem oblika i njegovim ovladavanjem, i to ne samo u izboru i rasporedu staništa nego i osećanja i “shvatanja” sveta. Taj preokret desio se u periodu neolita od VI do IV milenijuma pre nove ere i to baš (zašto ne?) na prostoru između Crnog i Jadranskog mora i Karpata i Krita. Radivoje Pešić je prvi shvatio epohalnost otkrića arheološkog lokaliteta Vinča, a da je tačno njegovo tvrđenje da se iz tog epicentra pismenost širila Panonskom ravnicom, svedoče lokaliteti: Starčevo, Gomolava, Donja Branjevina, Vatin.

Svojim delom, ovaj naučnik na nas prenosi zadivljenost činjenicom da je već u ranim tragovima ovog pisma, bilo na keramičkim predmetima za svakodnevnu potrebu, bilo na žrtvenim figurama, dosledan sintetizam i preciznost u oblicima. Rasprostranjenost zabeleženih poruka u svoj njihovoj složenosti svedoči da duhovne potrebe nisu bile privilegija povlašćenih, nego da je intelektualna komunikacija bila svojina cele zajednice.

Kada moderan čovek ovo shvati, mora da se još jednom zamisli nad svojim površnim odnosom prema duhovnom životu praistorijskog čoveka. Tada više ne može da se održi stav nekih naučnika o mitološkoj, umesto istorijskoj svesti čoveka tog davnog vremena. Jer, naš predak nije beležio samo elemente svog života u njegovoj pojavnosti, nego i zakonitosti njihovog međusobnog odnosa, ostavljajući budućim ljudima da i oni o njima misle. Ako ovo izaziva nevericu, šta reći za najnovija istraživanja koja su dokazala pismenost čoveka starijeg od nas 250000 godina.

Sve do otkrića prof. Pešića 1980. godine, bogat fond balkanske pismenosti iz doba neolita nije ozbiljno tumačen. Svaki put, međutim, kada bi se tim nalazima prilazilo sa naučnim poštenjem, bili su prihvaćeni kao dokazi autentične pismenosti. Puna afirmacija je ostvarena 1985. u Milanu, kada je dokumentovano predstavljen sistem pisma koje je po svom prvom i najbogatijem nalazištu nazvano Vinčansko. Taj trenutak je izmenio do tada važeću hronologiju, koja sada izgleda ovako:

 

  1. Protopismo Lepenskog vira (8000-6000 god. pre n.e.).
  2. Vinčansko pismo (5300-3200 god. pre n.e.).
  3. Sumersko u Mesopotamiji (3100 pre n.e. – 75 god. n.e.).
  4. Protoelamsko (između 3000 i 2000 pre n.e.).
  5. Protoindijsko (oko 2200 pre n.e.).
  6. Kinesko (1300 pre n.e. i traje do danas)
  7. Egipatsko (3000 pre n.e. – 400 n.e.).
  8. Kritsko (2000–1200 pre n.e.).
  9. Hetitsko (1600–777 pre n.e.).

 

Vinčansko pismo je, ne samo istoriju, pomerilo vremenski nekoliko hiljada godina unazad, nego i prostorno izmenilo civilizacijsku kartu, ali se pomeranja tu ne zaustavljaju. Prof. Pešić u predavanju o Slovenskoj civilizaciji (1991. god.), pod nazivom “Zavera poricanja”, navodi niz do tada važećih aksioma, koji po cenu burnih lomova, definitivno moraju biti naučno raskrinkani i prognani u poglavlje dogmi. Znači: Slavi ne potiče od Skjavi (na latinskom: robovi), Sloveni imaju Dažboga, boga Sunca, te otuda njihov etnonim koji imenuje ovu civilizaciju kao civilizaciju svetlosti.

Sloveni nisu bili bez jezika sve do početka nove ere i nisu čekali braću Ćirila i Metodija da im daju prvo pismo. Slovenima pripadaju i Sarmati i Skiti, Iliri i Tračani, Veneti i Anti, Dačani i Goti, Dardanci i dr. Istraživanja Herodota i Konstantina Porfirogenita nisu dovoljno detaljna i verodostojna da bi na njima počivale nauke III milenijuma (nove ere). Možda se mnogi ratovi ne bi ni vodili u ime (sada znamo) lažnog identiteta. Ni Rim, ni Grčka, ni Vizantija nisu došli na prazna prostranstva. Duh sveta kojeg su zatekli i na koji su naslonili svoje temelje nadživeo ih je.

Nastavljajući tradiciju svoga oca i primerno obogaćujući srpsku kulturu, “Pešić i sinovi” najavljuju skoro objavljivanje Velesove knjige ili takozvanih Izenbekovih daščica, nazvanih po Ali Izenbeku, ruskom carskom pukovniku, koji ih je 1917. izneo iz ratnog vihora Rusije i doneo na naše tlo. Zbog nezainteresovanosti tadašnje naučne javnosti, delovi tog drvenog teksta dešifrovani su i objavljeni prvi put tek 1954 – 1959 u San Francisku, u redakciji A. A. Kura i J. Miroljubova.

Ovaj neobični istorijski dokument od 10 svezaka, pod nazivom “Velesova knjiga” postoji do sada objavljen samo na ukrajinskom jeziku. Nepoznati pisac je na brezovim daščicama predćirilskim pismom ispisao istoriju Slovena od 650. godine pre n.e. do IX veka n.e. Stara desetak vekova, nadovezuje nova pitanja o istoriji Slovena.

Pisana slovenskim jezikom i pismom danas predstavlja najstariji dokument pisane istorije nastanka, razvoja i seobe slovenskih plemena. Govoreći o prostorima koje su Sloveni zauzimali u svojoj najranijoj istoriji, na 7. daščici kaže: “… Tamo gde je pala naša krv, tamo je naša zemlja. To dobro znaju naši očevi, ali i naši neprijatelji to znaju”. Ljubav prema zemlji, dakle Slovenima, nije donelo tek hrišćanstvo.

Knjiga je, inače, dobila ime po 15. daščici koja govori o Velesu, bogu zemljoradnje i plodnosti. Ceo zapis nam otkriva suštinski princip naše civilizacije u porodici i rodu kao najvećoj svetinji, koja svemu daje smisao. Potpuno posvećeni prirodi, naši preci su uzroke sukoba, seoba i deoba nalazili samo u poremećenom odnosu prema prirodi, koju su smatrali božanskom.

Prof. Pešić je prvi preveo “Velesovu knjigu” na srpski, upoređujući svoja zapažanja sa ostalim naučnicima koji su je izučavali, ispisujući tako stranice nezaobilazne u tumačenju. Svestan značaja ove pisane tekovine, osnovao je Institut za istraživanje Velesove knjige u Ahenu u Nemačkoj, radi daljih istraživanja.

Otkrivajući sa zakašnjenjem celokupno delo Radivoja Pešića, mi počinjemo da otkrivamo sopstvenu istoriju.

 

Advertisements

Аутор: nedodjija

blog o zivotnim alternativama...

2 thoughts on “skrivena istorija Srba…

  1. ja mislim da su srbi nastali od majmuna. ili majmuni od srba.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s