Nedodjija

blog o alternativama…

toksicnost fruktoze….

3 коментара

na dijeta blogu nadjoh dobru analizu o secerima….
Smrt od šećera možda i nije prejak izraz – sve je više potvrda da je šećer GLAVNI FAKTOR koji izaziva gojaznost i hronične bolesti.

Da li je šećer slatki stari prijatelj koji potajno kuje zaveru da nas pošalje na onaj svet?

Postoji čitavo more istraživanja čiji rezultati na to ukazuju. Nauka nam je potvrdila, bez senčice sumnje, da šećer u našoj hrani, u bezbroju svojih vidova, uzima od našeg zdravlja razoran danak.

U Americi je šećer najveći samostalan izvor kalorija u ishrani – a posebno visokofruktozni kukuruzni sirup. (Napomena: kod nas takođe prisutan u sastavu ogromnog broja proizvodâ, pod raznim nazivima.) Pogledajmo samo kako se kretala linija konzumacije šećera za poslednjih 300 godina:

• U 18. veku, prosečan čovek je konzumirao oko 1,8 kg šećera godišnje.
• U 19. veku, prosečan čovek je konzimirao oko 8,2 kg šećera godišnje.
• U 20. veku, konzumacija šećera skočila je na 41 kg godišnje po čoveku.
• Godine 2009, više od 50% Amerikanaca konzumiralo je oko četvrt kilograma šećera DNEVNO – što je za godinu dana nezamislivih 82 kilograma!

Šećer se nemilice sipa u naša bezalkoholna pića, voćne sokove, sportske napitke, a sakrivenog ga ima u gotovo svim prerađevinama – od kobasice do pereca, od vusterskog sosa do sirnog namaza. A sada i većina formula hrane za bebe sadrži šećer koji je, po obroku, ravan konzervi koka-kole, tako da kod dece izaziva metaboličko trovanje od dana kad krenu s formulom zamene za mleko.

Nije ni čudo što u toj zemlji vlada prava epidemija gojaznosti.

Danas među Amerikancima ima 32% debelih i dodatnih 33% gojaznih. Uporedimo to s podacima iz 1890, kad je ispitivanje belih muškaraca između pedesete i šezdesete godine života pokazalo procenat od svega 3,4% debelih. U Americi je 1975. broj debelih dosegao 15%, a otad se udvostručio.

Prekomerna težina povećava rizik od smrtonosnih poremećaja kao što su srčane bolesti, oboljenja bubrega i dijabetes.

Godine 1893, u Sjedinjenim Državama je na 100.000 ljudi bilo manje od 3 slučaja dijabetesa. Danas od dijabetesa boluje gotovo 8.000 ljudi na svakih 100.000.
Ne treba biti ni doktor ni naučnik pa primetiti da su Amerikanci sve zaokrugljeniji. Dovoljno je prošetati kroz neki tržni centar ili šklosko dvorište, a možda i pogledati se u ogledalu.

RAZLIKUJMO VRSTE ŠEĆERA I ZASLAĐIVAČA

Lako je zbuniti se među raznoraznim vidovima šećera i zaslađivača. Evo, dakle, osnovnog kratkog pregleda:

• Dekstroza, fruktoza i glukoza su monosaharidi, koje zovemo prostim šećerima. Suštinska razlika među njima jeste u tome kako ih naše telo metaboliše. Glukoza i dekstroza su u osnovi isti šećer. Međutim, prehrambeni proizvođači na spiskovima sastojaka obično koriste izraz “dekstroza”.
• Prosti šećeri mogu se spajati u složenije šećere, kao što je disaharid saharoza (običan šećer), u kome jednu polovinu čini glukoza, a jednu polovinu fruktoza.
• Visokofruktozni kukuruzni sirup (HFCS) sastoji se od 55% fruktoze i 45% glukoze.
• Etanol (alkohol u alkoholnim pićima) nije šećer, mada pivo i vino, uz alkohol, sadrže zaostali šećer i skrob u malim količinama.
• “Šećerni alkoholi” kao što su ksilitol, glicerol, sorbitol, maltitol, manitol i eritrol ne spadaju ni u šećere ni u alkohole, ali postaju sve popularniji kao zaslađivači. Oni se u tankom crevu uglavnom nepotpuno apsorbuje, pa zato iz njih koristimo manje kalorija nego iz šećera, ali zato često izazivaju probleme u vidu naduvenosti, dijareje i gasova.
• Sukraloza (splenda) NIJE šećer, uprkos svome “šećernom” imenu i varljivom marketinškom sloganu, koji kaže da je “od samog šećera”. Ona je hlorisani veštački zaslađivač istoga reda kao što su aspartam i saharin, i sa istim škodljivim dejstvom.
• Sirup agave, koji se lažno reklamira kao “prirodan”, po pravilu je u VELIKOM STEPENU prerađen i obično sadrži 80% fruktoze. Krajnji proizvod ni izbliza nije sličan pravoj agavi.
• Med sadrži oko 53% fuktoze, ali je potpuno prirodan kad je u sirovom obliku, i ima mnoga blagotvorna dejstva kad se konzumira umereno, budući da sadrži brojne antioksidante, baš kao spanać.
• Stevija je veoma sladak biljni proizvod koji se dobija od lista južnoameričke stevije, i potpuno je bezbedna (u prirodnom obliku). Lo han (ili luohanguo) takođe je prirodni zaslađivač, s tom razlikom što se dobija od jedne voćke.

NISU SVI ŠEĆERI JEDNAKI

Glukoza je energetski izvor koji smo prirodno predviđeni da trošimo. Svaka ćelija našeg tela, svaka bakterija – i zapravo svaki živi organizam na Zemlji – koristi kao izvor energije glukozu.

Ali kao što ne biramo gde ćemo se roditi, tako više ne možemo birati ni koji ćemo šećer jesti. Sada je naš glavni šećer fruktoza.

Ako se hranite kao što su ljudi jeli pre jednog veka, unosićete oko 15 g fruktoze dnevno – što je nebo i zemlja u odnosu na 73 grama koje prosečna osoba unese kroz zaslađena pića. U povrću i voću ona je u spoju s vitaminima, mineralima, enzimima i korisnim fitonutrijentima, pa tako oni ublažavaju njene škodljive efekte na metabolizam. Verovali ili ne, 25% ljudi unosi više od 130 g fruktoze dnevno.

Još crnje i gore, u prerađenoj hrani ne postoje više vlakna, pa tako suštinski ona i nema nikakvu hranljivu vrednost. Čak i sami proizvodi u koje se većina ljudi uzda kad želi da smrša – proizvodi sa sniženim procentom masnoće – često su upravo oni s najvećim procentom fruktoze.

Ne kažemo da je fruktoza sama po sebi loša – opasne su OGROMNE KOLIČINE fruktoze kojima smo izloženi.

Evo koja su dva glavna razloga što je ona tako štetna:

1. Naše telo fruktozu metaboliše mnogo drugačije nego glukozu. Kod fruktoze se sav metabolički proces svaljuje na jetru.
2. Fruktozu sada konzumiramo u neprirodnim količinama, i zbog toga su njena štetna dejstva mnogo ozbiljnija..

Glavni uzrok ove pojave jeste raširena konzumacija bezalkoholnih pića.

U prerađenoj hrani i pićima, danas se 55% sladila dobija od kukuruza, a u Americi su najveći izvor kalorija bezalkoholna pića, jer se ona zaslađuju visokofruktoznim kukuruznim sirupom.

Proizvođači hrane i pića počeli su da prelaze sa saharoze na kukuruzni sirup sedamdesetih godina, kad su otkrili da kukuruzni sirup nije samo jeftinije napraviti, već i da je za oko 20% slađi od klasičnog šećera, to jest saharoze.

Kukuruzni sirup sadrži ista dva šećera kao i saharoza, ali je u metaboličkom pogledu neizmerno opasniji, zbog svog hemijskog oblika.

Fruktoza i glukoza u kukuruznom sirupu nisu vezane, za razliku od običnog šećera, pa zato naše telo ne mora da ih razlaže kao jedinjenje. Zbog toga se fruktoza iz njega odmah apsorbuje, i odlazi pravo u jetru.

PREVIŠE FRUKTOZE STVARA METABOLIČKU KATASTROFU U NAŠEM ORGANIZMU

Dr Robert Lustig, profesor pedijatrije na odseku endokrinologije na Kalifornijskom univerzitetu u San Francisku, pionir je na polju dekodiranja metabolizma šećera. Njegov rad osvetljava neke krupne razlike u načinima na koje ljudsko telo razlaže i koristi različite šećere.

Toplo preporučujemo da pogledate celokupnu Lustigovu preporuku (na http://www.youtube.com/watch?v=dBnniua6-oM), ukoliko želite da saznate na koji način fruktoza razara vaše zdravlje u biohemijskom pogledu.

Kao što je ranije pomenuto, nakon unošenja fruktoze, metaboličko opterećenje uglavnom se svaljuje na jetru. To NIJE slučaj s glukozom, od koje se svega 20% razlaže u jetri. Gotovo svaka ćelija našeg tela koristi glukozu, tako da je pod normalnim okolnostima odmah nakon unošenja “sagoreva”.

Kuda onda odlazi sva ta fruktoza nakon unošenja?

U naše salo. Ona se pretvara u MASNOĆU (VLDL (lipoprotein vrlo niske gustine) i trigliceride), što znači nove masne naslage u čitavom našem telu.

JESTI FRUKTOZU OPASNIJE JE NEGO JESTI MASNOĆE

Međutim, fiziološki problemi koje donosi fruktoza sežu mnogo dalje i šire od broja pantalona.

• Fruktoza povećava nivo urične (mokraćne) kiseline u organizmu, čime se smanjuje prisustvo azot-monoksida i povećava prisustvo angiotenzina, što izaziva kontrakcije ćelija glatkih mišića, usled čega skače krvni pritisak i javlja se opasnost od oštećenja bubrega.

Povećano prisustvo urične kiseline takođe vodi i hroničnim blagim upalama, koje imaju dalekosežne posledice po zdravlje. Na primer, hronično upaljeni krvni sudovi vode infarktima i moždanim udarima; postoje i brojne potvrde da pojedine vrste raka izaziva upravo hronična upala (videti odeljak gde je opširnije obrađena urična kiselina).

• Fruktoza na prevaru navodi organizam da se goji, jer ona zavarava metabolizam – isključuje kontrolni sistem apetita. Fruktoza ne stimuliše insulun na pravilan način, tako da on zauzvrat ne potiskuje lučenje grelina (“hormona glasi”), a ukupni rezultat je da jedemo više i stvaramo u organizmu insulinsku rezistenciju.
• Fruktoza izaziva naglo gojenje, posebno u predelu stomaka (takozvani “pivski stomak”), povećanje HDL (štetnog holesterola), smanjenje LDL (korisnog holesterola), povećanje triglicerida, porast šećera u krvi, te povećan krvni pritisak – što će reći, klasični metabolički sindrom.
• Metabolisanje fruktoze vrlo je slično metabolisanju etanola, i rezultira mnoštvom toksičnih efekata, u koje spada i takozvana masna jetra kod nealkoholičara. Ona je alkohol bez pijanke.

Ovakve promene ne uočavaju se kad ljudi ili životinje unose skrob (ili glukozu), što ukazuje na to da je fruktoza “štetan ugljeni hidrat” kad se unosi u količinama većim od 25 grama na dan. Verovatno je i to jedan od faktora koji delimično doprinose uspehu mnogih dijeta baziranih na niskom unosu ugljenih hidrata.

Među skorijim medicinskim otkrićima, istraživače je iznenadila činjenica da glukoza štaviše ubrzava apsorpciju fruktoze, što znači da je zdravstvena opasnost od kukuruznog sirupa još veća nego što se mislilo.

Sada se jasno vidi zašto je fruktoza najjači faktor koji doprinosi trenutnoj epidemiji gojaznosti.

DA LI JE URIČNA KISELINA NOVI HOLESTEROL?

Sigurno ste uveliko svesni epidemije gojaznosti kod dece u Americi – no jeste li znali za povišen pritisak kod dece?

Sve donedavno, kod dece je retko dijagnoziran povišen krvni pritisak, a kada se to i dešavalo, uglavnom je bilo posledica nekog tumora ili vaskularnog oboljenja bubrega.
Istraživanje sprovedeno u Americi 2004. pokazalo je četiri puta veće prisustvo hipertenzije kod dece nego što se očekivalo: 4,5% dece imalo je povišen krvni pritisak. Među gojaznom decom taj procenat je 10%. Smatra se da je gojaznost kriva za oko 50% slučajeva povišenog pritiska kod adolescenata.

Još više zapanjuje podatak da 90% adolescenata s povišenim krvnim pritiskom ima povišen nivo urične kiseline.

Ovakvi nalazi nagnali su istraživače da se zapitaju: kakva je veza urične kiseline s gojaznošću i visokim krvnim pritiskom?

U svojoj knjizi The Sugar Fix: The High-Fructose Fallout That is Making You Fat and Sick, dr Robert Dž. Džonson ubedljivo obrazlaže dotad neuočenu vezu između prekomerne konzumacije šećera i visokih nivoa urične kiseline. Međutim, on se zalaže za upotrebu veštačkih zaslađivača kao zamene za šećer, uz još neke preporuke s kojima se mi ne slažemo.

Dr Džonson je konvencionalan lekar i ne prihvata veliki deo prirodne medicine; međutim, on je među vodećim istraživačima koji su ustanovili razmere toksičnosti fruktoze. Mnoge godine života on je posvetio razotkrivanju te misterije.

Više od 3.500 dosad objavljenih naučnih radova potvrđuju snažnu vezu između urične kiseline i gojaznosti, srčanih oboljenja, hipertenzije, moždanog udara, bolesti bubrega i drugih poremećaja. Štaviše, veliki broj istraživanja potvrđuje da ljudi s povišenim prisustvom urične kiseline imaju i povišen rizik od visokog krvnog pritiska, iako u svakom drugom pogledu deluju kao savršeno zdrave osobe.

Nivo urične kiseline kod Amerikanaca značajno raste počev od prve polovine 20. veka. Dvadesetih godina je nivo urične kiseline u proseku bilo oko 3,5 ml/dl. Do 1980, nivo urične kiseline popeo se u raspon od 6,0 do 6,5 ml/dl, a sada je verovatno još i viši.

KAKO NAŠE TELO STVARA URIČNU KISELINU?

Ona je nusproizvod ćelijskog raspada. Kad ćelija odumre. DNK i RNK se razlažu u hemikalije koje zovemo purinima. Purini se dalje razlažu u uričnu kiselinu.
Fruktoza povećava prisustvo urične kiseline putem složenog procesa koji nagoni ćelije da sagore svoj koenzim ATP, što vodi do “ćelijskog šoka” i ubrzava smrt ćelije. Nakon unošenja preteranih količina fruktoze, ćelije bivaju lišene izvora energije i ulaze u stanje šoka, kao mi kad ostanemo bez dotoka krvi. Masovno odumiranje ćelija izaziva porast nivoa urične kiseline.

Ćelije koje su lišene izvora energije takođe ulaze u upalno stanje i podložnije su oštećenju usled oksidativnog stresa. Masne ćelije doslovno se “razbolevaju”, i kreću da bujaju od preteranih količina masnoće.

Postoji jednostavna i jeftina analiza krvi kojom se utvrđuje nivo urične kiseline, i preporučujemo je kao sastavni deo redovnih zdravstvenih pregleda. Nivo urične kiseline trebalo bi da bude između 3,0 i 5,5 ml/dl.

Vrlo je malo sumnje u to da je nivo urične kiseline mnogo bolji pokazatelj kardiovaskularnog i opšteg zdravlja nego što je to nivo holesterola. Pa ipak, i dalje se gotovo nigde ne vrši ta vrsta kontrole.

No sada kad znamo istinu, ne moramo ostati uskraćeni za tu proveru, pošto je posredi jednostavna i manje-više jeftina analiza krvi koju možete zahtevati od bilo kog doktora. Vrlo je moguće da vaš doktor nije svestan koliko je značajan nivo urične kiseline u krvi, pa zato verovatno nije preterano korisno da se upuštate u diskusiju s njime ukoliko nije posredi lekar širokih shvatanja, voljan da traga za istinom.
Jednostavno tražite da vam se uradi provera urične kiseline u krvi, i ako je broj veći od 5, eliminišite maksimalno fruktozu (takođe i pivo), i ponovo uradite analizu kroz nekoliko nedelja.

POJAČANA OSETLJIVOST NA ŠEĆER SAMO POGORŠAVA PROBLEM!

Kod šećera postoji još jedan problem – koji stvara začarani krug.

Po dr Džonsonu, šećer u ljudskom telu aktivira vlastite putanje – i te metaboličke putanje postaju “neregulisan saobraćaj”. Drugim rečima, što više šećera jedemo, to efikasnije ga naš organizam apsorbuje, a što ga više apsorbuje, to mu veću štetu šećer nanosi.

Kako vreme prolazi, postajemo sve osetljiviji – “senzitizirani” – na šećer, i izloženiji njegovim toksičnim dejstvima.

Pozitivna strana ove pojave jeste u tome što osetljivost na šećer opada čak i nakon kratkog “odmora” od šećera, i metaboličke putanje se “regulišu”. Istraživanja nam saopštavaju da čak i svega dve nedelje bez konzumacije šećera izazivaju smanjenu reakciju tela na šećer.

Pokušajte sami. Uzmite dvonedeljni odmor od šećera i ocenite koliko se drugačije osećate.

Advertisements

Аутор: nedodjija

blog o zivotnim alternativama...

3 thoughts on “toksicnost fruktoze….

  1. Isrcpno, zanimljivo i korisno! Hvala Nedodjio!!

    • na zalost Bero, prosto moram da se bavim ovakvim temama… recimo, nekadasnja „bonzita“… zitarice sa medom i zacinima…. sada vise ne sadrzi med nego kukuruzni sirup… uzasno je slatko i neprijatno… za decu veoma stetno, a rodtelji obicno ni ne primete da je prvobitna receptura promenjena posle promene vlasnika fabrike…. 😦

  2. Ljudima sa retkim genetičkim poremećajem ksantinurijom nedostaje dovoljna količina ksantin oksidaze, te ne mogu da konvertuju ksantin do urične kiseline .

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s