Nedodjija

blog o alternativama…

Prica: Ljudi zveri….

4 коментара

na blogu castellum nadjoh predivnu pricu… opisala je nas svet neobicno tacno…

U snovima  je sve moguće, zato volim da sanjam.

Sanjala sam noćas široki,  zeleni pašnjak i na njemu stado ovaca . Umorni pastir odmarao se u hladu orahovog drveta i na fruli svirao pesmu slobode.  Bilo je tako toplo, mirno. Na trenutak sam se osećala slobodno, kao da sam imala krila. Vetar mi je milovao umorno lice. Umila sam se na potoku koji je proticao u blizini. Voda je bila taman toliko topla da je podsećala na detinjstvo. Sa druge strane potoka stajala je srna. Gledala me je mirno svojim krupnim očima, bez straha. Ptice su obletale oko mene pevajući pesme slobode i sreće. Iz šume  je se pojavila starica, sa najmirnijim plavim očima koje sam ikada videla. Hodala je lagano, korakom deteta. Njena duga seda kosa viorila se nošena vetrom, koji  je kada se malo bolje oslušne svirao melodiju koja je podsećala na sreću. Starica me je nekako tužno gledala. Njen pogled se nije uklapao u idilu. Pomilovala me je po kosi i rekla „To što ti tražiš je nemoguće  i zbog toga nikada nećeš biti potpuno srećna. Svet u kome živiš nije ni malo nalik onome čemu se nadaš. Ali ako otvoriš srce i dopustiš da ti ljudi priđu, osetićeš njega, koji kao i ti luta sam putem beznađa.“.

Tada sam se probudila. I evo me ovde sa tobom, u ovom zagušljivom kafiću. Ovde nema ni jedne duše vredne pomena. Oko nas ne postoji ni jedna osoba vredna mog pogleda. Vidiš li koliko su svi sumorni? Crni dim im je opkolio dušu, samo zlo izbija iz njihovih očiju. Zavist ih izjeda. Duše su im kao crni gavrani, kada osete miris mrcine navale i prožderu je. Ni mrtvome ne daju mira, ako neku korist osete i leš će iskopati i proždrati.

Vidi im ruke! Ni krv svojih predaka nisu sprali, a već su krvavi do lakata. Kada progovore iz usta im ne izlaze reči, nego  otrov, pacovi i crni dim. Duše su im toliko trule da njihov smrad osetiš, ma koliko daleko bio od njih. Samo da me ne zatruju. Toga se plašim. U ovom svetu čovek nije čoveku brat, čovek je zver, sa dugim kandžama i oštrim zubima. Ako namirišu žrtvu progutaju je, i nema te više.

Pogledaj im oči! Vatra izlazi iz njih. Kao iz pakla da su izašli. Sinovi ubijaju svoje očeve zbog novca, majke uništavaju živote svojih ćerki jer ne mogu da se pomire sa starenjem. Deca mile po ulicama moleći za koru hleba , jer su im roditelji u nekom mračnom sokaku, leže na kartonskim kutijama, opijeni jeftinim pićem ili sa praznim špricem pored svog iskasapljenog tela. Sodoma i Gomora nisu približno grešne kao svet danas. Oni su bezgrešni za današnje ljude – ljude zveri u okovima beznađa.

Otkud ja ovde, u ovom svetu? Osećam se kao izgubljeno jagnje među vukovima, preplašena srna među lavovima. I reci mi kako da otvorim srce? Kome? Da postanem kao oni ? Boli me i sama pomisao na to. Idem sada, negde. Moram da se sklonim. Tu malo dalje od naselja postoji jedna staza. Ne znam kuda vodi. Noćas ću otkriti. Moram da se odmorim.  Umorilo me je ovo zlo, beznađe i zavist. Imam utisak da ako još malo ostanem miris truleži će mi se uvući pod kožu i neću moći dugo da ga sperem. Idem, čuvaj se. Mogu te proždrati. Vidi im očnjake, osetili su svežu krv. Samo čekaju da padneš i nema te. Čuvaj se. Čuješ li kako reže? Idem.

Izašla je na ulicu svojim lakim korakom stigla je do staze spasa. Nije ni znala kuda korača. Vetar joj je pokazivao put. Miris vode ju je dozivao. Osećala je samo spokoj oko sebe.

Stigla je do reke. Na klupi je sedeo neki mladić. Beličasta svetlost ga je okruživala. Tako izdaleka posmatran izgledao je kao pun mesec na mračnom nebu. Posle dužeg vremena nije osećala miris truleži i gara. Vazduh joj je mirisao na mir, spokoj, detinjstvo. Prišla mu je polako, bojažljivo.  Osetila je da je drugačiji, da iz njegovih očiju ne izbija vatra koja proždir , da iz njegovih usta ne izlaze pacovi, trulež i gar. Čuvši njen korak, lagana se okrenuo. Oči su mu sjale kao zvezde na avgustovskom vedrom nebu, treperevši sjajem dobrote i ljubavi. Pružio joj je ruku. Posmatrala ga je par trenutaka i lagano mu je dodirnula prste. Kada ga je dotakla beličasta svetlost koja je njega okruživala spustila se i na nju. Čula je vetar kako svira umirujuću melodiju.Voda je žuborila u ritmu spasa i ljubavi.

Znala je da on ne pripada ljudima zverima, da on pripada Njemu. Znala je da je spašena.

autor:  didiona

Advertisements

Аутор: nedodjija

blog o zivotnim alternativama...

4 thoughts on “Prica: Ljudi zveri….

  1. Interesantna priča, ali i sa mnogo istine: „U ovom svetu čovek nije čoveku brat, čovek je zver,…“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s