Nedodjija

blog o alternativama…

nasa „vlas`“ i mi

2 коментара

Resnik je odvojeno predgradje Beograda od 50-tak hiljda stanovnika… svi se znaju i svi sve znaju….

deca od 15 do 25 godina nam se po ovoj vrucini okupljaju nocu uglavnom po ulicama i coskovima komsiluka… i tako, neku noc naidje puna „marica“ policije, one „interventne“

otvorise se zadnja vrata i neko od policajaca se prodao sa naredbom: „ti ! dolazi ovamo !“ klinci se nisu mnogo uzbudjivali oko toga, ali je  moj stariji poslusao, polagano ustao i krenuo da vidi sta im treba…. elem, razumeo ih je tek iz petog pokusaja…. zalutali su po Resniku, a trazili su put za Rakovicu….  ukazase im… a kad su otisli svojim putem, klinci su se od srca smejali i jos ih dugo imitirali, a njih dvojica su mi u 02h ujutru sa smehom prepricavali ponasanje momaka iz interventne, koji su mozda godinu dve stariji od njih (a mozda i nisu…)

poenta ovog pisanija: kultura i nacin ponasanja nekih slojeva naseg drustva… momci iz interventne su mogli normalnim glasom i bez naredbodavnog tona da pitaju za put, kad su vec u sred noci zalutali (otkuda su samo, kad su mogli da zalutaju u ovom gradu…), uzgred, moji momci vidjaju te momke po Rakovici i kad oni nisu u uniformama, i tada se ne ponasaju tako naopako…  (pitanje je kako ih nije blam da se drugim vrsnjacima obracaju tim tonom…)

drugo je prica jedne studentkinje iz Beograda i njenom iskustvom sa kontrolorima u troli i policijom….        Jednog dana krenula ja na fakultet

Jednog dana krenula ja na fakultet. Imala sam neki jako bitan kolokvijum. Već napeta i prethodno iznervirana, ušla sam u trolu bez karte. Vozim se ja tako, kad vidim kontrolu u zelenom kako ulazi u trolu. Mrzelo me da ustanem i da bežim od njih, rekoh, neće biti problem što nemam kartu, ranije mi se dešavalo da me puste i viđala sam da druge puštaju itd.
I tako, dođe meni kontrolorka i kaže – kartu na pregled, ja rekoh- nemam kartu, nisam to rekla sa nekim šlihtarskim smeškom, nisam bila ni drska, onda ona meni- morate da mi date neki dokument za legitimaciju, ja rekoh- nemam dokumenta, mada sam imala ličnu kartu u džepu, nisam htela da joj pokažem jer pobogu dosta mi je plaćanja sa svih strana, plaćam školarinu 100 000 din, nemam pare za svoje potrebštine, a kamoli da dajem ličnu kartu da mi napiše kaznu ni za šta, za jednu kartu za koju je mogla da me istoleriše kao što je istolerisala milion njih pre mene. I onda je krenula tako da mi ponavlja jednu istu rečenicu kako treba da joj dam dokumenta, onda sam joj pokazala torbu i rekoh – eto vidite da nemam dokumenta. Onda je došao njen stariji kolega kontrolor, i krenuo sve isto da mi ponavlja, kako treba da mu pokažem dokumenta, istu rečenicu koja je izgovorila njegova koleginica, ja isto odgovaram- on isto ponavlja, i onda sam se nasmejala, kad meni kontrolor na to kaže- kako si ti drska pa šta se smeješ, sad ću ja da ti pozovem policiju, kažem ja njemu- pozovite, to je bio blef, mislila sam da neće pozvati, kad ono on uveliko telefonira! I ja rekoh – ma sad ću ja da izađem na sledećoj stanici (koja je bila pretposlednja kod Narodnog pozorišta), ne može niko to da mi zabrani, i krenem da ustanem a on mene tako zagradi, pošto sam sedela na zadnjem sedištu, rukama uhvatio šipke, tako da mi ograniči prolaz, a vozaču je doviknuo da zatvori zadnja vrata. Ja onako izrevoltirana, bes mi je ljuljnuo u glavu, mislim se sa kojim pravom on meni ograničava moje kretanje, krenem da se guram sa njim kako bih sebi oslobodila prolaz (znam, smešno je, bio je veći od mene, i ispala sam malo divljak, ali bes me je potpuno savladao), slučajno mu isprljam pantalone ali to je bilo sasvim malo, i onda je krenuo tako da se dernja što sam mu isprljala pantalone, kako treba da me bude sram i ostale grdnje je spominjao kojih ne mogu da se setim, i on je sav drhtao od besa, i onda mi je zapretio u jednom trenutku- lupiću ti šamar, i tako sam ga čekala da mi lupi šamar. Nije mi lupio šamar, čekali smo policiju, onda sam prišla vozaču i rekla mu ljudski- molim te mi otvori vrata hoću da odem odavde, i on meni- ne, ne, rečeno mi je da ih zatvorim. Onda usput čujem kontrolora koji priča sa policajcem i kaže mu kako sam ja njega napala! I tako dođe policija kaže mi sve će biti u redu, ja im dam ličnu kartu, objasnila zašto nisam dala kontrolorima ličnu kartu, tu se i rasplačem, zaboravila da im kažem da mi je kontrolor pretio šamarem (mada nije bilo ni svedoka da to potvrdi jer smo u tom trenutku bili sami u zadnjem delu trole), pitali su me jel su te dirali- ja kažem nisu, jer me i nisu dirali, a zaboravila sam da im kažem da mi je ovaj ograničio slobodu kretanja, i tako na kraju su mi napisali kaznu. Nekako me je tako brzinski policajac ispitao da nekako nisam mogla da se izjasnim, osetila sam se kao da su me smotali i napisali kaznu. Sve su to uradili rutinski, i doprineli su tome da se osećam povređeno, da shvatim policajce kao ljude koji rade za sebe a ne za dobrobit drugih, a osećanja prema kontrolorima da ni ne pominjem.
Ovakvih slučajeva je mnogo, ima i mnogo gorih, što pokazuje da je ovakav sistem loš, da budi ono loše u ljudima i da samo doprinosi netrpeljivosti koja se lako budi u ljudima, koji su već uveliko nezadovoljni svojim stanjem, okolinom pa i samim ljudima. Ne trebaju nam dodatni “upaljači“ nezadovoljstva u nama. Razmislite o tome.                                                Palačinka

to je situacija tipa: dal` da kupim kartu ili uzinu…. ovaj put je prevagnula uzina….

mladi nam ukazuju na svakom koraku kako vide svet u koji smo ih postavili:

pitanje za nasu generaciju: kako zastiti one koji su nam povereni na cuvanje…

 

Advertisements

Аутор: nedodjija

blog o zivotnim alternativama...

2 thoughts on “nasa „vlas`“ i mi

  1. Prilikom čitanja mi je ostalo urezano da tvoji momci sa tobom razgovaraju u 2 noću i mislim da su samim tvojim pristupom njima i vašim odnosom, već uveliko na pravom putu. 🙂

    • u principu sam zadovoljna njihovim razvojem… nije sto su moji, nego su sjajni…. 😉
      jedino jos nikako da ukapiraju neke pojave u domacinstvu, tipa: kuvanje, pranje, ciscenje…. al` do`vaticu ih ja vec…. 🙂
      trenutno intenzivno pokusavam da im objasnim da „ugovor“ koji sam ja sa njima sacinila onda kad sam ih rodila, o tome da cu se brinuti o svim njihovim potrebama…. e, da je vreme da taj „ugovor“ maaalko preinacimo ( njima je ipak 23 i 22 godine) e tu nailazim na privremenu gluvocu i „nesposobnost“ da shvate realnu situaciju…. gledaju me u cudu i pitaju sta mi je odjednom…. al` dobro, sredicu ih ja vec, na kraju krajeva, ne mogu ih ovako neuke predati buducim snajkama u ruke – bruka…. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s